Svaka žena koja pošteno podigne makar jedno dete u stanju je da vlada celim svetom, ne samo svojom zemljom. U pitanju je odgovornost koju osoba u situaciji roditeljstva preuzima u ime drugog: za bolji život onih kojima taj naš život ostavljamo i koje volimo više od sebe. Desilo se to i meni. Kao i svima oko mene koje poznajem, koji su u poslednjih deset/dvadeset godina dobili decu. Međutim desilo nam se i nešto drugo, što nismo mogli ni da predvidimo, ni da kontrolišemo: rat, nacionalizam, beda. Niko od mojih prijatelja ne samo da nije bio nacionalista, nego nije bio ni nacionalno opredeljen.

Često nismo ni znali svoje nacionalno poreklo, kako na ovom našem tlu stvari nestaju, ništa ne ostaje zapisano, osim ratova i spomenika razaranja.

Međutim, naš poslednji (’’veliki’’) predsednik, u toku svoje nesrećne vladavine, nije nam napravio samo rat već i decu nacionaliste. Na vrlo poseban način oni imaju svoj nacionalni identitet, kao ćorsokak, kao pomanjkanje mogućnosti drugog identiteta osim lošeg Srbina (nametnutnog spolja, od internacionalne zajednice) i kompulzivnog Srbina (dodeljenog od strane domaćeg agresivnog nacionalizma). Ali naša deca su dobra deca, vrlo matora, ksenofobična ironična i krajnje nacionalistički internacionalna. Retko idu u škole, ali govore strane jezike, ne poštuju svoje roditelje koje vide kao političke idiote koji su sve naopako govorili o životu, istini i pravdi, ali zato nemaju poverenja ni u veliki svet koji im u krajnjoj liniji ništa niti obećava niti nudi. Nerviraju se kad čuju na nekoj stranoj televiziji da su Srbi izvršili masovni pokolj, s obzirom da sebe takođe smatraju Srbima, jer im drugi identitet nije dozvoljen, a ne znaju ni za kakve pokolje kao deo svoje svakodnevice. Naprotiv, isto se oblače kao u Americi, ili u Parizu, slušaju istu muziku i gotovo da ništa ne znaju o Kosovskom boju, ovih dana ili pre 600 godina, osim onoga što čuju na domaćim i stranim televizijama.

Naša deca nemaju para niti perspektive: dele se na one koji odlaze i ostaju, ali ne po principu dobitnika ili gubitnika, dobrih i loših đaka, bogatih ili siromašnih, već po principu emotivne zavisnosti od svoje izolovane jazbine, od svog geta i emotivne snage da se izdrži samostalno ta ista pozicija negde u svetu gde će, kao Indijanci, nositi tuđe perje nebeskog naroda koji se nije snašao na zemlji. Naša deca će biti veći nacionalisti ako napuste našu nacionalističku zemlju nego ako ostanu ovde da se trebe od velikih ideja i reči. Jer biti Srbin u Srbiji je isto što i biti Jevrejin u Izraelu, odnosno ne biti ništa do građnin svoje zemlje, pod uslovom da ti je to dozvoljeno.

Zašto pišem o našoj deci neprekidno? Zato što će uskoro oni vladati Srbijom, ta deca koju smo mi odgovorno ili neodgovorno rodili i vaspitali.

Unazađeni sto godina kroz folkloristično domaće političko nasilje, getoizovani i demonizovani od spoljnog sveta, to su deca koja nisu videla ni Dubrovnik, ni Sarajevo, ni Kosovo (niti Mona Lizu): već samo stradali zbog njih na ovaj ili onaj način i bili zloupotrebljeni.

Ali upravo je tu i preokret: samo oni koji su bili upotrebljeni i zloupotrebljeni od strane tog specifičnog nasilja i oni koji su ga peživeli imaju snagu i da ga pobede. Nas srednju generaciju, bivše hipike, mirovne aktiviste i slabiće spasiće naša deca ali će nam onda i suditi.

Oni jedini imaju petlju i način da se bore protiv onih koji su im život upropastili. Međutim, i ceo moderan svet je takav; sve dok bomba ne padne u tvoje dvorište, dok tvoje dete neko ne ubije, ne želiš da ga menjaš. Kad sanjam o drugačijoj Srbiji, sanjam i o drugačijem svetu i o drugačijoj sebi: o jednoj možda utopijskoj zajednici u kojoj se našoj deci nije desilo ono što jeste i napravilo od njih heroje mimo njihove volje.