Emocije su nešto što imate čitavog života, ali u pubertetu postaju krajnje nezgodne (ne uvek neprijatne, naravno), jer su tada em intenzivnije nego ikada ranije, em bude puno onih koje se razlikuju od onoga što ste ikada ranije osetili. Nije nimalo lako izboriti se s tim.

Neko je emotivne skokove koji se često dešavaju u pubertetu (neće se desiti baš svakom, ne toliko intenzivno, ali mnogima hoće) šaljivo nazvao "Ambis" - "Orkanski visovi", prema poznatim filmovima. I to je prilično tačan opis - a na to još možete dodati i raznolikost osećanja. Nikada još niste bili na takav način zaljubljeni u nekog, na primer. Ili se nikada ni od čega niste u toj meri uplašili. Niti se osećali u toj meri izblamirano. Niti ste osećali takvu fizičku privlačnost prema nekome (nekada se takva osećanja jave i prema osobi za koju znate da ne biste smeli to da osećate prema njoj, ili prema nekome za koga vam je potpuno uvrnuto da ga/je uopšte povežete s emocijama te vrste).

A tek o uvrnutim mislima nećemo... Verovatno vam se nekad desilo da čitate o simptomima neke bolesti, i odjednom vam se učini da osećate bar nekoliko od pobrojanih simptoma, iako ste zapravo sasvim zdravi. Ili, čujete da neko ima vaške, i odjednom i vas svrbi i počnete da se češete, iako ih sami nemate. Nešto slično se dešava i s gomilom drugih stvari za koje čujete, i to nekada krajnje morbidnih stvari - čujete o nečemu što smatrate odvratnim i bolesnim, i prosto ne možete a da se na trenutak ne zapitate kako bi izgledalo to uraditi, a ako imate veoma bujnu i živahnu maštu, odmah počnete i da zamišljate sebe da to radite - i već nakon nekoliko sekundi vas vaša sopstvena razmišljanja isprepadaju, i pomislite da mora da ste bolesni kad uopšte razmišljate o tome.

Niste bolesni i niste nenormalni. Samo polako postajete odrasla osoba, osećanja su vam u ovom periodu intenzivna, a istovremeno tragate za sopstvenim identitetom, pokušavate da precizno utvrdite ko ste i šta ste i kakvi ste, i u tom procesu vaš mozak ispituje najrazličitije ideje, tražeći nešto u šta biste se uklopili.

Sutra pročitajte šta da učinite kako biste ovaj sasvim normalan, ali ne uvek i prijatan proces, olakšali sebi.

U pubertetu se javljaju veoma intenzivne emocije kakve niste ranije iskusili, i dobijate zaprepašćujuće veliki broj misli od kojih vam neke deluju totalno uvrnuto i kao da spadaju u glavu neke vrlo čudne osobe, a ne vašu, a sve to u višegodišnjem procesu tokom kojeg pokušavate da definišete sami sebe i odredite ko ste i kakvi ste (prilično je teško to odrediti kad vam se i osećanja i misli o samima sebi menjaju velikom brzinom).

Šta učiniti da biste olakšali sebi ovaj proces? Pokaže se korisnim da razgovarate s drugima o onome kako se osećate i o čemu razmišljate - razgovor može biti s nekim kome verujete, a postoji i mogućnost anonimnih razgovora preko interneta. Takav razgovor obično donese olakšanje jer, čak i ako se u nekim slučajevima desi da vas neko ismeva ili naziva pogrdnim imenima, pre ili kasnije saznate da su slična osećanja i slične misli imali i drugi, dakle, da niste sami i da i drugi prolaze kroz nešto slično.

A još i pre tih razgovora, ono što može da pomogne jeste da sačekate. Dan, dva, tri, nekada duže, nekada znatno kraće... Vrlo često sva ta toliko intenzivna i neobična osećanja, kao i sve te neobične misli, prođu sami od sebe, kako vaš mozak ispita različite mogućnosti i odbaci ih kao nešto što se ne uklapa. Drugim rečima, ne donosite preuranjene zaključke o sebi, jer se inače lako može desiti da pomislite "Ja sam takav-i-takav" na osnovu intenzivnih osećanja prema nekome ili prema nekoj ideji - a onda u roku od nekoliko dana ta osećanja prođu. Zato je dobro i ne preduzimati nikakve ishitrene akcije.

Naravno, neće sve te misli i sva ta osećanja proći i postati vam nebitna - i tada će razgovor s drugima i te kako pomoći kako biste bolje upoznali same sebe. To se neće desiti "preko noći"; to je proces koji traje i traje - u suštini, traje čitavog života, dešava se i u znatno kasnijim godinama da nečime baš iznenadite sami sebe, a u vašim godinama tek nije ništa neobično da budete apsolutno sigurni da vam se nešto ne dopada i da nešto nikada nećete poželeti, a onda po sopstvenom izboru uradite baš to jer otkrijete da to ipak želite. Ali, vremenom, bolje ćete upoznavati sami sebe, i postajaće lakše, jer ćete iz sopstvenog iskustva moći da potvrdite koliko su neke naizgled intenzivne i "tako i nikako drugačije" misli i osećanja zapravo kratkotrajni i koliko ništa pouzdano ne moraju da znače.