“Svaki put kada čujem fatalnu rečenicu `Ja sam mojoj ćerki najbolji prijatelj`, ja pomislim: “Ajde, odrasti već jednom ti budalasta ženo”, citat je iz knjige “Faktor Majka” američkog porodičnog psihologa dr Stefana Poltera, koji smatra da moderni fenomen “majka kao najbolji prijatelj” predstavlja veoma zastupljenu pretnju, prenosi Dejli mejl.

“Idete ulicom i vidite otpozadi dve plavuše, duge kose, obe u visokim štiklama, a onda se okrenu. Jedna ima 18, druga 40 godina. Još jedan par mama-ćerka koji žudi da svi pomisle da su sestre - bar mama to sigurno želi. Ćerka, ukoliko ima imalo razuma, trebalo bi da umire od sramote. Sad, nemojte da me shvatite pogrešno. Razumem ja majku”, navodi se u knjizi.

“Ne tako davno, jedan čuvar parkirališta mislio je da sam ja sestra moje ćerke. Bila sam presrećna sve dok nisam videla njen izraz lica. Koliko god me ona volela mogla sam da vidim izraz horora pomešanog sa sažaljenjem zbog toga što sam ja želela da ljudi pomisle da sam joj sestra. To me je nateralo da se prisetim jedne od mojih prijateljica u srednjoj školi koja je imala glamuroznu mamu koja se oblačila neverovatno dobro i flertovala je sa svim tatama. Mi ostale bile smo ispunjene ljubomorom. Ako se to izuzme, kad biste pogledali malo dublje, bilo je jasno da je mojoj prijateljici bilo odvratno saznanje da ima majku koja je brinula više o tome da bude poželjna, nego sreća njene ćerke. Ustvari, sećam se da sam se osećala veoma zahvalnom što je moja majka “izgledala” kao mama, sa malo viška kilograma, radije obučena u komotnu, jeftiniju odeću kako bi uštedela novac za naše školarine i koja je bila "očigledna mama". A, ipak mojoj majci nikada nije nedostajalo autoriteta. Štaviše, imala ga je na pretek. I, kako se školovala za doktora, znala je da je za psihu bilo jako važno da roditelji postave granice koje dete mora poštovati” , piše dr Polter.

A to je glavna prepreka, ističe on. Najbolji prijatelji ne postavljaju granice. Oni vam se pridružuju i podstiču. A, na kraju najvažniji posao roditelja je da postave granice. Prema njegovim rečima, roditelji moraju da otkriju svojoj deci neprijatne, nelagodne istine: da ne možete imati sve što poželite, da povremeno morate misliti i na druge, kao i da život ponekad može biti dosadan i tmuran. Svaki psiholog će vam reći da su svi oni, koji su se našli zaglavljeni u samodestrukciji, kao što je alkoholizam, promiskuitet, pa čak i zaviosnost od droge, deca koja nikada nisu umela da kažu sebi “Ne” uz pomoć i savet roditelja. Najveća ironija je to da, iako većina nas nikada ne bi udarila ili zlostavljala svoju decu, mi im i dalje činimo loše pokušavajući da budemo njihovi prijatelji. Mi smo blagi sa našom decom, zato što želimo da nas oni vole. Naši roditelji su možda bili strogi i nije bilo prijatno, tako da mi, mešajući autoritet sa diktaturom, govorimo sebi da želimo da upražnjavamo drukčiji način roditeljstva. Nažalost, na kraju ne uspemo da budemo roditelji uopšte. Kada mame postanu najbolje prijateljice, njihova deca ostanu bez majke, tvrdi dr Polter. On u svojoj knjizi još kaže da je rezultat taj da devojčice ponekad moraju da dovedu sebe do opasnih nivoa nenormalnog ponašanja sve dok neko ne interveniše i ne kaže “što je previše previše je”. Ali, biti čvrst roditelj nije baš udobna pozicija. “Jedna prijateljica mi je rekla da je mrzela da se suprotstavlja svojoj deci kada dođe kući s posla jer je to bilo jedino vreme kada su mogli da budu zajedno i ona nije htela da ih grdi. Drugom prilikom, jedan prijatelj mi je rekao da je želeo da kazni svoju ćerku zbog lošeg ponašanja i rekao joj je da je neće izvesti na ručak ali je onda shvatio da neće ni on ići, pa se predao”, kaže Polter. Prema njegovim rečima, želja da budete prijatelj umesto roditelja može biti jednako katastrofalno i za majke dečaka. “Osećaj da imaju prijatelja umesto majke može dovesti do ogromnog besa kod dečaka”.

”Niko ovde ne želi da se vrati viktorijanskom roditeljstvu, da gledamo svoju decu, a da ih ne slušamo, ali moramo ponovo uspostaviti osećaj roditeljskog autoriteta. Naravno, dobro je da se roditelji slažu sa sa svojom decom, da ćaskaju s njima i smeju se zajedno, ali samo da ne postanu one jezive majke koje tvrde da im njihove ćerke “govore baš sve”.

Ćerkama, koje su odrasle sa jasnim saznanjem da su imale majku umesto starijeg najboljeg prijatelja, neće biti potrebno da svuda “vuku svoju majku sa sobom”. Imaće svoje prijatelje i momke. A, ukoliko majke koje žele da budu najbolje prijateljice svoje ćerke ne vide to, ostaće tužne figure koje pokušavaju da spreče svoju decu da odrastu, samo zato da bi mogle zajedno na zabavu, tvrdi doktor Polter.