Nesporazumi se mogu izbeći! Ponavljanje naredbi, pitanja bez odgovora... Roditelji ponekad teško komuniciraju s decom

Komunikacija između roditelja i dece sigurno je najteža u vreme puberteta. Što su deca starija, to su veći problemi u komunikaciji. Pošto tinejdžeri osećaju veću slobodu reagovanja nego kada su bili deca, kada se naljute lupaju vratima ili danima ćute kako bi pokazali da se ne slažu sa roditeljima. Evo pet zlatnih pravila kojih se treba uvek pridržavati da bi se izbegli nesporazumi, da bi se bolje komuniciralo i da bi samim tim odnosi između roditelja i dece bili bolji.

1. Pokazati odlučnost.

Kada roditelji na primer kažu: "Koliko puta sam ti rekao da stišaš muziku?", tinejdžeri pomisle "3, 4, 5 puta" i nastave da muziku slušaju odvrnutu do daske! Kao i sva deca, oni shvataju pitanje roditelja "sasvim bukvalno", a takvo pitanje im zvuči kao priznanje neefikasnosti roditeljskih reči. Moglo bi čak da se kaže kao da roditelji govore u prazno! Kako treba postupiti: izraziti narednu na lep način: "Molim te, utišaj muziku" - a ne u formi pitanja.

2. Zahtevati da naredbe odmah budu izvršene.

Ponoviti detetu više puta istu naredbu ničemu ne služi. Takvo ponašanje jedino može da ubedi dete da je nesposobno da sluša pošto sve mora da mu se ponovi više puta. Dok se ne pređe izvestan prag tolerancije, dete ne čuje smatrajući da je roditelj ozbiljan samo kada ponavlja zahteve. A to je sigurno loša navika! Kako treba postupiti: zahtevajte da naredba bude odmah izvršena! Ako je u pitanju domaći, kažite na primer: "Izaći ćeš tek pošto budeš završio svoj domaći!" I ne zaboravite da pohvalite dete svaki puta kada pristane da učini mali napor kako bi udovoljilo vašim zahtevima.

3. Umeti privući detetovu pažnju.

Tražiti od tinejdžera zadubljenog u video igricu da sredi svoju sobu isto je što i govoriti gluvom. Čak i ako dete podigne pogled ili odgovori da će to uraditi, takva njegova reakcija je samo trenutni refleks! I odrasli reaguju na sličan način kada su zadubljeni u neki posao. Zato, kada vam dete kasnije kaže da se ne seća da ste mu nešto rekli, verujte mu jer vas stvarno ne laže. Kako treba postupiti: privucite njegovu pažnju tapkajući ga po ramenu. Taj fizički kontakt, praćen rečima, omogućava da se prekine njegova usredsređenost na igru i da vas stvarno čuje!

4. Ne padajte u vatru!

Pretpostavimo da je dete dobilo dozvolu da ostane napolju do ponoći i da to nije poštovalo: da bi ga kaznili, roditelji mu zabranjuju da ubuduće izlazi! Ali, pošto je roditelj besan, dete se usmerava na njegov bes, buni se i kaže roditelju: "Ti si zao!" To se pretvara u svađu da bi se videlo ko će biti zločestiji i tako nastaje pravi problem! Kako treba postupiti: ne reagovati odmah, sačekati da vas bes prođe ili odložiti razgovor za naredni dan.

5. Dati dobar primer.

Neki roditelji na primer zahtevaju da dete poštuje bezbedonosne mere prilikom vožnje motora, a sami ne vezuju uvek pojas kada voze auto. Zar se onda treba čuditi ako se i dete ponaša na sličan način? Tinejdžerima su gestovi mnogo rečitiji od samih reči. "Deca u pubertetu su veoma osetljiva i reaguju i na najmanji znak hipokrizije roditelja!", primećuje Deni Donovan. Vezati pojas na detetovu primedbu mnogo ne pomaže, roditelj tako pruža samo privid korektnog ponašanja. Kako treba postupiti: davati dobar primer detetu, što je češće moguće!