Mnogi su prilikom spominjanja ova dva pojma još uvijek zbunjeni. Evo obrazloženja.

Ona ili on u njoj?

Što je transvestizam?

Vreme što ga transvestit proživi s nataknutom ženskom perikom, obučen u žensko donje rublje i žensku odeću, vreme je kada se oseća ugodno polno uzbuđen. U žensku se odeću dakle oblači zato da bi se uzbudio. Transvestiti su isključivo muškog roda. Za njih je karakteristično da su inače heteroseksualno orijentisani i odbijaju pomisao na homoseksualne kontakte i takođe na to da zaista promene pol, jer jasno osećaju pripadnost svom biološkom polu. Upravo po svojoj polnoj orijentaciji transvestiti se razlikuju od nekih muških homoseksualaca, koji se takođe mogu ponašati izrazito ženski. Među transvestite ne spadaju neki ekscentrični mladići koji neuobičajenim oblačenjem samo žele pobuđivati paznju, a takođe niti razni duševni bolesnici.

Po mišljenju psihoanalitičara transvestitsko se ponašanje obično pojavi već u ranom detinjstvu zbog pogrešnog odgoja. Kada je odgoj premekan, previše popustljiv ili kada roditelji drugačije ometaju psihoseksualni razvoj, njegovu osobno diferencijaciju i individualizaciju, dete se praktički stapa s majkom i zatim ima teškoće sa osamostaljivanjem. Podsvesno mu izjednačavanje s majkom odnosno oponašanje majke postane najveća slast.

Transvestiti se rado zadržavaju u klubovima, upoznaju međusobno preko novina ili nastupaju kao striptizete pred iznenađenim gledaocima. Delimični transvestiti su oni koji se transvestitski ponašaju i oblače samo pre polnog odnosa i za vreme njega u sklopu igre kojom obogaćuju seksualni život.

A što je transseksualizam?

S transseksualizmom imamo posla kada muškarac ili žena osećaju nezaustavljivu želju da promene pol (takav se pojedinac i oseća kao pripadnik drugog pola), znači svoje telesne karakteristike i socijalni i pravni status. Ti su pojedinci u vrlo velikim nevoljama. Transseksualizam je specifična smetnja polnog identiteta i uloge. Sigusch sa saradnicima (1978) govori o sledećim karakteristikama transseksualaca:

1. Potpuno su uvereni da pripadaju drugom polu i da su naprosto u pogrešnoj koži. Većinom su muškarci oni koji su nezadovoljni svojim biološkim polom.

2. Opsednuti su željom da promene svoju spoljašnost, jer se ona po njihovom mišljenju ne slaže s njihovim osećajem u odnosu na pol. Ta se želja često izrazi već u ranom detinjstvu i zatim neprestano jača i eskalira do prave opsednutosti.

3. Na polne oznake vlastitog tela (ud, brada, prsa, vagina, menstruacija) gledaju s gnušanjem i mržnjom.

4. Dok ne promene pol, odlučno odbijaju i osuđuju homoseksualne kontakte, iako ih neki i njeguju - posebno oni koji žele postati žene. Većinom su i inače polno potpuno hladni i brezbrižni, jer ih svaka polna aktivnost – primer samozadovoljavanje - samo podseća na mučnu realnost njihove telesne građe.

5. Već u detinjstvu i narocito nakon puberteta počinju se oblačiti u odeću drugog pola. Pri tome se, za razliku od transvestita, polno baš ništa ne uzbuđuju, nego se samo u duši smire. Vrlo brzo počnu oponašati i uopsteno ponašanje i govor pripadnika drugog pola, biraju za drugi pol karakteristična zanimanja, menjaju ime i slične karakteristike osobnosti.

Želja za drugim polom može biti neizdrživa, posebno ako nije nikada ostvarena.

Uopsteno se biološki muškarci koji žele postati žene nakon promene pola lošije prilagođavaju nego žene koje postanu muškarci. One su već pre operacije dinamičnije, opuštenije, ekstrovertirane, radišne i društvene. Nakon promene pola nešto su učestalija samoubistva. Samo oko 25% transseksualaca stupi u brak nakon operacije, ali ih je tek malo među njima sretno u braku.