Lezbijke imaju dugu istoriju nevidljivosti i hrabrosti. One, a i druge žene koje su voljele žene kroz istoriju, borile su se da očuvaju svoj integritet istovremeno održavajući svoje veze bez podrške društva, a često i bez podrške ujedinjene i vidljive lezbijsko/biseksualne ženske zajednice. Bile smo prekrivene velom tajne, prisiljene skrivati i maskirati se.  

Kad nas "otkriju" ili se odlučimo na coming out, uglavnom nas izbegavaju ili ekskomuniciraju. Sve ovo olakšalo je ogromnoj većini pripadnika naše kulture negaciju našeg postojanja i naše strasti, negaciju odgovornosti prema informisanju i preventivnom delovanju kad su u pitanju bolesti u našoj lezbijskoj zajednici.

Pošto je već poznato da je prenos virusa HIV-a s muškarca na ženu lakša nego sa žene na muškarca, postavlja se pitanje prenosa sa žene na ženu. Jesu li lezbijke u opasnosti od HIV-a?

Još od prvih godina HIV epidemije postojali su dokazi da žene drugim ženama mogu preneti HIV i druge polno prenosive bolesti, uključujući herpes i hepatitis. Prvi slučaj prenosa HIV-a sa žene na ženu zabeležen je 1984. godine. Od ukupnog broja žena zaraženih virusom HIV-a koje su prijavile seksualne odnose isključivo sa ženama, velika većina njih (98%) imala je i druge faktore rizika (primer, intravenozno uzimanje droge, nezaštićeni vaginalni seks s muškim pripadnicima visoko rizičnih skupina, infuzija).

U svetu ima vrlo malo zabeleženih slučajeva prenosa sa žene na ženu. Ipak, s obzirom da se virus HIV-a nalazi u vaginalnim sokovima i menstrualnoj krvi, rizik je realan. Nažalost, čak i nakon dve decenije epidemije ne postoje studije koje istražuju rizik HIV infekcije za žene koje imaju seksualne odnose s drugim ženama. Što je još gore, u podacima koji se uzimaju od pacijentica zaraženih HIV-om, u ogromnom postotku slučajeva, ne postoji podatak da li je pacijentica ikad imala seksualni odnos s drugom ženom, liječnik/ca nije ni pitao/la ili pacijentica nije rekla. Iz razloga površnih istraživanja ili jednostavno iz razloga nezainteresiranosti, Centri za kontrolu bolesti širom sveta u svoje izveštaje ne uključuju prenos sa žene na ženu. Kao rezultat toga, mnoge lezbijke veruju da nisu u opasnosti od HIV infekcije.

Stvarni rizik prenosa sa žene na ženu zapravo je nepoznat. Nedostatak podataka koji su mogli biti sakupljeni tokom epidemije bili su onemogućeni i početnim shvaćanjem da rizik od HIV infekcije postoji kod određenih grupa ljudi, primer kod gay muškaraca, intravenoznih korisnika/ca droge, hemofiličara/ki. Ovakvo shvaćanje sprečilo je sistem zdravstvene zaštite u definisanju rizičnih seksualnih ponašanja – ono je stavljalo naglasak na ljude, a ne na seksualno ponašanje. 

Dakle, lezbijke se smatraju najmanje rizičnom grupom i zbog toga što je naše shvaćanje ostalo ukopano u predrasudama prema određenim grupama ljudi, a ne prema rizičnim ponašanjima, te podaci nisu sistematično sakupljani. To je dovelo do kruga razloga/izgovora za neuključivanje lezbijki u programe preventive.

Grupa s rizičnijim ponašanjem u okviru lezbijske populacije jesu mlade lezbijke i biseksualke koje mogu eksperimentisati s muškarcima, dok su još uvek nesigurne u svoj seksualni identitet, uključujući tu mlade gay i biseksualne muškarce koji spadaju u grupu s najrizičnijim ponašanjem kad je u pitanju HIV infekcija. 

Naposletku, malo je verovatno da će jedna žena zaraziti drugu ženu virusom HIV-a ili nekom drugom polno prenosivom bolešću ali nije nemoguće. Da li je vaše ponašanje rizično ili ne zavisi od toga kolika je verovatnost da telesne tekučnosri vaše partnerke dođu u kontakt s vašom krvlju.

Preuzeto iz: Say it! Women get AIDS!: HIV among Lesbians, by KATE MORROW, Ph.D. Lesbians and HIV, by DAVID SALYER