"KADA DETE ODE 'KUĆA POSTAJE PRAZNA!" 😮

Kako se nositi sa tim?

Osamostaljivanje deteta trebalo bi da bude potvrda njegovog odrastanja i zrelosti. To je momenat koji mnoge roditelje usrećuje zato što potvrđuje da roditeljski posao obavljaju dobro. Ipak, postoje i oni kojima odlazak deteta iz kuće pada veoma teško, pa pribegavaju nesvesnim ili svesnim sabotažama: nijedan zet ili snaja im ne odgovara, upravljaju životom odraslog potomka, neprestano traže pažnju...

Nemojte biti jedan od njih

Kućni život

Kada deca odu iz doma, roditelji koji su navikli da se pretežno sve vrti oko dece imaju krizu. Oni koji se nisu baš mnogo vrteli oko dece, koji su još uvek zaposleni, koji imaju neke svoje preokupacije i koji imaju neki zajednički život nezavisno od dece, imaju mnogo manju krizu. Sindrom praznog gnezda se najčešće manifestuje kod ljudi koji nisu imali dovoljno blizak, zadovoljavajući partnerski odnos, pa ih je uglavnom na okupu držalo to što su deca sa njima. A s obzirom na to da deca odlaze kada su već dovoljno stasala, onda ne bi trebalo da postoji takva simbiotska veza sa njima.

Eh, a kada dođu unuci

U redu je igrati se, prošetati i zabaviti se unučetom, ali preuzimanje odgovornosti na sebe oko čuvanja nefunkcionalno je ponašanje roditelja. Drugim rečima, moraju da puste mlade ljude da se sami oslanjaju na svoje resurse.

Uvek je dobro da postoje babe i dede koje će da uskoče ponekad, dobro je i za decu, a i za babe i dede. Recimo, kad mama i tata hoće da izađu ili imaju neki putić od par dana... Ali nikako nije dobro preuzimanje brige, vaspitanja, čuvanja, ostavljanje na spavanju tako da deca žive sa babom i dedom, pa da samo vikendom budu sa mamom i tatom. To se onda pretvori u to da sve više vikenda mama i tata ne mogu da budu sa decom, odviknu se prosto od sopstvene dece. I to je onda medveđa usluga deci.

Ironija i jeste u tome što je cilj uspešnog roditeljstva da potomci jednog dana napuste gnezdo, ali pojedinim roditeljima to baš teško pada. Dolazi do raznih reakcija, osobe se osećaju depresivno, napušteno, tužno...

Uglavnom je to posledica neispunjenosti sopstvenim i partnerskim životom. Ukoliko taj sopstveni život nije bio ispunjen još nekim interesovanjima osim kućnim životom, onda se napravi velika praznina. Ljudi ne znaju šta da rade sa sobom, ali i tu postoje razna rešenja.

Jedna od najčešćih nesvesnih reakcija jeste i mešanje u život dece, naročito ako se deca odvajaju kako bi osnovala sopstvenu porodicu.

To su već pasivno-agresivne varijante koje podrivaju decu i njihove odnose sa partnerima, ukoliko se odvajaju udajom ili ženidbom. Kontrolisanje, praćenje, preslišavanje dece, "kako ti je s ovim, onim?" uvek je agresivno kada deca ne traže savete i ne traže pomoć. Međutim, ukoliko dete stalno traži pomoć, onda uvlači i roditelje i to je onda druga priča. Nekad roditelji nisu ni krivi, prosto se deca šlepaju. Odvoje se, a nisu se stvarno odvojili emotivno.

Dakle, fizičko odvajanje ne podrazumeva i emotivno odvajanje, to je proces koji malo duže traje. Teže to padne roditeljima nego deci. Traže svoju slobodu. Dok, s duge strane, ima dece koja su spremna, a ona obično imaju i roditelje koji su svesni i odgovorni - spremni da ih puste.

❤ ❤ ❤

@ Lazar

---