“Možeš li mi ovo poneti?” pitala me ćerka, gurajući mi u ruku poluprazan omot jogurta ili jaknu ili lutku.

Pogledala bih u svoje umorne ruke, koje se već bore da drže mlaku šoljicu kafe, jednu od fudbalskih lopti mog sina ili kremu za sunčanje. Da li se roditeljstvo uglavnom odnosi na držanje stvari – stvari koje su lepljive, prljave ili vlažne? Zapitala sam se.

Ali nije reč samo o roditeljstvu. Većina žena koje znam je izgorela od tolikog držanja. Čuvamo brige i snove naše dece, stres našeg partnera, strahove naših roditelja. Nosimo sa sobom mučan glas koji nam govori da se uvek moramo više truditi i preduzimati više.

Suzdržavamo se bolnih pitanja: kao, da li je ovo sve što me očekuje? Ili, da li će moje dete biti dobro? Ili, može li mi neko reći šta, dođavola, treba da uradim u vezi sa klimatskim promenama? 🙄

Sada, ponekad se pitam – da li je biti žena uglavnom samo nošenje stvari? Nošenje težine našeg sveta sve dok nam leđa ne budu savijena, dok ne možemo ni da vidimo svoje dlanove, sopstvene želje i potrebe?

Održavamo porodične rasporede, preglede kod doktora i vannastavne sate, volontiranje i sastanke i rođendane. Trudimo se da kontrolišemo sopstvene hormone koji se menjaju, iznenadna besna i tonuća raspoloženja, zdravstvene i finansijske strahove.

Previše nas nosi sve ovo i više od toga. Ne tražimo pomoć jer svi drugi koje poznajemo takođe nose ovoliki teret – ako ne, onda vuku još teže. Onda se prekorimo za svoju sreću, za naše ogromne, široke privilegije. Moglo bi biti mnogo gore, kažemo sebi.

Zašto je onda i dalje tako teško? Mali glasovi šapuću uzvraćajući.

Osećam da je moj posao da držim sve pod kontrolom, jer ovo je život koji sam želela, život koji sam izabrala: mama, žena, pisac, prijatelj. Jer ako provodim previše vremena na društvenim mrežama, počinjem da verujem da svi ostali zadovoljno žongliraju sa svime ovim i još mnogo toga, dok takođe odlaze na egzotične odmore i hrane svoje porodice dobro izbalansiranim, organskim obrocima.

Ali onda pomislim na svoju kćerku, njene blistave oči i široko srce. Zamišljam da se jednog dana oseća kao da i ona treba da nosi sve na svojim leđima. Zamišljam kako se njena svetlost gasi i prigušuje.

I to mi slama srce.

Želim da naučim svoju kćerku da ponekad moramo da odložimo stvari. Moramo da olakšamo teret. Da kažem: “Treba mi jebena pomoć.” I “Ne, hvala” i “Ne”.

Čula sam dosta priča o važnosti brige o sebi, kao i neke reakcije o tome šta briga o sebi zapravo znači. Možda briga o sebi nije samo joga ili masaža. Možda ono što zaista znači jeste da postanemo realni o tome šta možemo – i želimo – da zadržimo i šta treba da odložimo. O pravoj veličini našeg sopstvenog oružja.

U poslednje vreme sam odlagala stvari.

Pritisnula sam pauzu na nekim od svojih plaćenih poslova kako bih mogla da završim knjigu koju sam godinama želela da napišem, a deo brige o našem novom štenetu sam prepustila vrtiću za pse. Ruke i srce su mi još puni, ali po prvi put nakon dugo vremena osećam da mogu da predahnem.

Kao da imam prostora da zastanem i cenim punoću svog života umesto da se osećam zakopano između gomile obaveza.

Osećam olakšanje i ogromnu zahvalnost što sam u mogućnosti da napravim ove promene, ali osećam i bolove krivice. Nije lako priznati da ne možemo – ili ne želimo – da zadržimo toliko toga. Da je naš kapacitet ograničen, dragoceni resurs.

Ne može svako da napravi pauzu na poslu, ali možemo reći ne volontiranju u školi za našu decu ili ne društvenim medijima, ili preuzimanju dodatnog projekta na poslu od kojeg nam se grudi stežu.

Kad se javi sumnja, pomislim na svoju kćerku. Nekada sam bila kao i ona, mala i puna snova. Pod težinom onoga što svi nosimo, još uvijek možemo pronaći tu iskru. Moramo samo da pustimo dovoljno onoga što držimo da bismo je mogli pronaći.