Prostor ljubavi je planetarno inficiran silama manipulacije. Dokaz za to su svi oni silni razvodi i neverstva i svakodnevni konflikti među ljubavnim partnerima. Ljudi se otimaju za tuđu ljubav. Većina izgleda nikad i ne odrastu. U zrelim godinama se ponašaju zavisnički od svoga partnera kao što su bebe zavisna od majke i njene dojke. Tuđom ljubavlju nastojimo popuniti užasavajuću prazninu svoga ega. Neki to rade vrlo uspešno, a drugi manje. Ima i onih koji hronično trpe nedostatak satisfakcije da su poželjni ili voljeni i zbog toga su vrlo nesrećni. A rešenje je vrlo jednostavno. Volite neprofitabilno. Samo volite, bez očekivanja da vam se vrati istom merom. Biće je perpetuum mobile, neprekidno pokretanje.

To znači da ima u sebi večni motor koji se nikad ne može isprazniti ili pohabati. Gorivo koje ga pokreće je ljubav. Ima ga u izobilju. Ali mi to ne znamo. Zaboravili smo. A imamo tu snagu. Kažu da je tibetanski svetac Milarepa sam, po naređenju tri puta gradio i rušio i četvrti put konačno sagradio kamenu kuću na jednom brdu vukući kamene blokove iz udaljenog kamenoloma. Ta kuća je i dan danas spomenik velikoj ljubavi jednog čoveka i sveca. Jeste da nije bila ljubav prema nekoj ženi, ali je bila neiscrpna ljubav, prema životu i Bogu. Majka koja podiže golim rukama auto koji joj je pregazio dete je drugi primer te neiscrpne ljubavi. Da li uopšte treba dokazivati da je ljubav neiscrpna? Kad je crpimo iz drugih, na silu, ona se brzo isprazni. Kad je crpimo iz sebe, za druge, ljubavi nema kraja, ali ako je prosimo od drugih, brzo potrošimo svoju ljubav. Herman Hese to lepo reče u svojoj pesmi Zavodnik:

Pred mnogim sam vratima čekao 
i na mnoga uha šapnuo svoju pesmu. 
Htedoh da zavedem mnoge lepe žene... 
I uvek kada su se jedna usta predavala, 
kad je žeđ bila ugašena, jedna blažena 
iluzija u grob je odlazila. 
Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci. 
Poljupci koje strasno moljah, 
duge noći koje grozničavo isčekivah, 
na kraju behu moji - kao zgažen cvet, 
bez mirisa, nestala bi lepota. 
Iz mnogih postelja ustajao sam tužan 
kad od žudnje je postajala navika. 
Bežeći od užitka tražio sam san, 
opet novu želju i svoju samoću! 
Taj užitak moje je prokletstvo 
jer srećnim me ne čini, 
jer svaki san o njoj stvarnost uništava! 
Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam, 
da novom uhu svoju pesmu šapnem... 
Brani se, lepotice moja, zakopčaj haljinu svoju! 
Opčini me, muči me. Nikad ne reci Da!