Ovo je vek u kome ćemo konačno imati bračne zajednice ravnopravnih partnera. I ovo je vek kada ljudi širom planete žele da se venčaju samo onda kada su zaljubljeni. Ljudi žele da budu zaljubljeni. Novac, pozicija, kaste, klase manje ili više sve ono što je bilo, bilo je. Sponzoruše su fenomen koji nije izmislio naš postkomunistički režim, postoje i ''golddiggers'' devojke svuda po svetu, a posebno na američkom kontinentu. Pre toga vekovima su se mladje žene udavale (čitaj prodavale) starijim bogatim čikama. Vekovima unazad brak je bio pravno i ekonomski isplativa investicija gde neko investira novac, neko svoju mladost, lepotu, nevinost, ime ili čast. Žene danas menjaju sliku sveta jer su postale ekonomski stabilnije. Ne bih da kažem moćnije jer je to previše gruba reč, jer novac ne mora neminovno da donosi i moć. U primitivnim zajednicama, žene su takodjer bile ravnopravne. Jednaku količinu hrane su donosile kući kao i muškarci. Dakle, ovo je ''past forward'' za nas, nije novitet, ali…

Žene nikada na ovoj planeti nisu bile toliko obrazovane kao danas i nikada kao do sada nismo imale priliku da ravnopravna zajednica sa muškarcem, postane i uspešna veza. Kosmička unija sa nekim.

Helen Fisher, doktorka za ljubav, bavi se fantastičnim antropološkim istraživanjima na temu ''Why We Love''. Kada se zaljubljujemo, zašto se zaljubljujemo u jednu osobu a ne u drugu, šta znači biti ludo zaljubljen u nekoga, kada nam nivo dopamina raste, kakva se to hemijska reakcija dešava u našem mozgu. Šta je naša istinska priroda i da li je ljubavna alhemija njen sastavni deo.

Žene su senzibilne i zbog svoje fizičke gradje ranjivija bića ali su zato dobile i mogućnost da o svojim problemima pričaju. To nam pomaže. Balans izmedju naše ranjivosti i otvorenosti. Stoji i teza koja je do juče važila ''Behind every great man, there’s have to be a great woman.''

Ali, naša prirodna potreba da negujemo i nesebično podržavamo se menja kako žene postaju nezavisnije i sve više ekonomski jačaju. Da li su ženama potrebni muškarci da ih podržavaju? Naravno. Kome nije potrebna podrška? Čak i genijalne osobe u misiji ponekad zapadnu u apatiju. U zemljama gde je tradicionalno žena u drugom planu, one se sve više pronalaze i napreduju u poslovima u kojima je priča bitan aspekt. Zato nas ima toliko u medijima, u žurnalistici, žene spisateljice, 54% pisaca su žene. Umemo da pregovaramo i razgovaramo. Vidimo više mogućnosti, holistički razmišljamo. Fokusiranije smo, bolje za saradnju, okupljamo ekipu i umemo da održavamo dinamiku toplog poslovnog doma. Ovo sve ima veliki uticaj na naš seksualni i porodični život.

Od skoro žene pokazuju svoju seksualnost. Ne stide se. Ne boje se. Ranije ulaze u seksualne odnose, kasnije se udaju, napuštaju loše brakove, danas više nego ikada imamo velike šanse da nam veze zaista uspeju. Ljudi žele da budu zaljubljeni u osobu za koju se udaju, ili žene. Novac se zaradi, ali danas ljudi žele ljubav. Prema istraživanju nije samo seks potreba, romantična ljubav je isto tako snažna potreba i motivator, baš kao i glad ili žeđ. Naša istinska fiziološka potreba, kad je imamo, sretni smo, kad je nemamo, možemo i da umremo. Zaljubljeni ljudi se ponašaju kao ovisnici, imaju stalnu potrebu za subjektom svoje ljubavi. Stalnu želju da se vide sa njom, čuju, pričaju o njoj … kad ih pitate koliko u proseku misle na svog dragog ili dragu tokom dana, reći će vam - All day. I can’t stop thinking about him. Čežnja i potreba.

Šta se dešava kad smo zaljubljeni, kako se menja naša hemija u mozgu. Imamo sve znake neurotičnog ponašanja, uznemirenost i povećana emotivnost. Preosetljivi. Na sve. Jedemo ali gubimo kilograme. Strahujemo da ćemo biti odbačeni, plašimo se svega, analiziramo svaku reč, povlačimo se, usponi i padovi, nesigurnost, nepoverenje, sramežljivost, predvidjanje najgoreg i najboljeg, slabost sveopšta ili neverovatna snaga, euforija, radost, toplina, maštanje, nada...agonija i ekstaza. Kad ste zajedno, božanstven je osećaj, kad niste, stalno imate potrebu jedno za drugim.

Ljubav nije emocija, to je potreba, kaže u svojim knjigama i istraživanjima Helen Fisher. Romantična ljubav ima najmanje dve faze, fazu privlačenja i fazu vezivanja. Priroda je tako uredila da se privučemo, zaljubimo, duboko vežemo za neku osobu da bismo mogli da je tolerišemo dovoljno da imamo bebu sa njom. Slepa zaljudjenost prerasta u ''attachment'' i mirniji period. Umesto straha, nade, opsesije, sve to prelazi u nešto drugačiji odnost bliskosti, razumevanja i mira. Mada, ukoliko ne dodje do attachmenta, onda dolazi do de-attachmenta. Obično ljubav traje od 18 meseci do četiri godine, koliko je zapravo potrebno da vaš potomak prodje fazu kada su mu najpotrebniji roditelji jer naše bebe ne mogu same da se brinu o sebi. Pošto su bespomoćni zahtevaju našu bezuslovnu ljubav. Idealno od oba partnera.

Ali može i ovako da se poredja

1. sex drive

2. romantic love

3. attachment

iliti strast i neko nam je seksualno privlačan, što može da preraste u romantičnu ljubav i potom u bliskost, razumevanje i duboko vezivanje za tu osobu. Treća faza, endorfin preuzima i pored partnera se osećamo sigurno, stabilno i mirno. Sve nam je potaman. Imamo sve što nam je potrebno.

Ali ne mora. Ljudska bića su sposobna za sve tri faze u isto vreme. Dok smo sa nekim povezani i bliski i ušuškavamo se u krevetu da mirno zaspimo, možemo da maštamo o divljem seksu sa mladjanim dizajnerom iz firme preko puta, ali da u isto vreme budemo romantično zaljubljeni u nekoga koga smo tek sreli na koncertu. Možemo, da. Isto tako sposobni smo da volimo više puta u životu. Naše vaspitanje i kultura umnogome utiču na naše ljubavne obrasce i predispozicije. Kao i naš ego. Vrlo često, ego je mnogo više povredjen nego mi sami. Ego nam ne dopušta slobodu koju kao ljudska bića imamo. Sreću koju nadjemo, sami smo stvorili.

Romantična ljubav je najmoćnija motivaciona sila u univerzumu. Instinkt toliko snažan kao i glad. Ljubav nam uzdiže i komplikuje živote. Zato i jeste tako dragocena…kada je nadjete.