U ljubavi često nastupamo s dve jednostavne predrasude: prva, da nam se uloženi osećaji vraćaju i druga, da ćemo osobu koja više nema osećaja za nas lako nagovoriti da nas opet zavoli. Sigurno ste više puta čuli neku razočaranu, sveže razvedenu ženu kako govori: “Ja sam mu dala toliko svojih osećaja… A on ih je meni vratio ovako!” Ili: “U ovu vezu uložila sam SVE. I što ću sad?!” Na žalost, “ulaganje” i ljubav nemaju baš neke veze jer presudno je sviđate li se nekome, a ne koliko se trudite oko njega. Nije slučajno da se izvesni kazališni komad zove “Uzaludan ljubavni trud”.

Kada dođe vreme za prekid, a ljubavi baš i nisu tako večne, on će se neminovno dogoditi, bez obzira na to što ste vi svoju mladost, živce, pa i celi život u taj odnos - uložili. Zato je bolje unapred odustati od preteranog “investiranja” i nade da se “dobro dobrim vraća”.

U prirodi je zdravog odnosa da se partneri trude jedan oko drugoga, ali da niko ne dubi na glavi ili na trepavicama ili da bez prestanka razbija glavu oko toga što bi partnera veselilo, zanemarujući pritom da bi čovek bio najsretniji s malo mira. Štogod vredi za brakove, triput vredi za preljube: od zaljubljene sretnice koju tek malo kopka da joj je dragi oženjen, ljubavnica se brzo i lako preobrazi u očajnicu koja to žilavo stvorenje, svoga ljubavnika, nikako ne može izbaciti iz lošeg braka.

Naime, ljudi se često drže svojih napuklih brakova kao da su najbolji na svetu, prema načelu “ovde bar znam što ne štima, a tko zna što me čeka na drugoj strani”. Ziheraštvo je sveprisutno u ljudskom ponašanju, pa čak i na polju nesputanih strasti. Ziheraštvo, zajedničke nekretnine i poneka emotivna ucena ponekad snažnije povezuju ljude u brakovima od međusobnog poštovanja i dubokih osećaja.

Ljubavnica što svoju kulu od karata gradi na osećajima kojih u braku njezina dragog definitivno nema može se gorko otrezniti kada shvati da su emocije poput balona od sapunice, lepe, šarene i - plop - više ih nema. A što je s ljudima iza kojih je više brakova i razvoda, a i dalje veruju u ljubav? Ti se tek mogu loše provesti. “Draga, reci mi kako da se rešim ljubavnika?”, pitala me poznanica. “Misliš, kako da ga ostaviš?”, naivno pitam. “Ne, ne, ne! Kako da ga uništim, jer me ostavio!”

U trenucima očaja možemo poverovati čak i u to da se zlog i nedostojnog ljubavnika koji nas je brutalno napustio zbog druge može kvalitetno kazniti za takvo neprimereno ponašanje.

Jednostavno, uzećemo neku glinenu figuricu, dobro je izbockati i liku će pozliti na licu mesta. A mi ćemo sretni potražiti novog partnera. No, nije to baš tako jednostavno, čak i da se zbog nesretne ljubavi odamo praktičnoj magiji. Nema brzih i lakih poteza kojima ćemo iznova sagraditi svoj ponos, obrisati suze i krenuti u neku novu pobedu. Kao prvo, vreme ne radi za nas. Već dugo nas proticanje vremena ne veseli, no u nekim godinama ono otvoreno postaje naš neprijatelj. Kao drugo, što više razočaranja “na poljima od perja” rekao bi pesnik, to ogorčeniji i sumnjičaviji ulazimo u neku novu vezu. Nadajući se najgorem, najgore i dobijemo. “Ja ću biti zaljubljena i s devedeset godina”, možda ste nekad čuli.

No, čak i da dočekate devedesetu, šanse da budete ogorčeni stari cinik mnogo su veće od one da vam srce podrhtava u nadi da će vas netko nazvati. Cinizam uglavnom pobeđuje romantizam, kako u istoriji romana, tako i u našim intimnim istorijama.

Čak i najsretniji parovi rado o sebi i svojem odnosu kažu nešto pomalo cinično. Znate one rečenice: “Mi se tako volimo jer se retko viđamo” ili “Tajna ljubavi je da ljudi ne razgovaraju previše”.

Štogod bilo, nema načina da ovladamo svojim osećajima i dovedemo ih u red, da razum napokon zagospodari u nemogućim situacijama u kojima se nekad zateknemo s ravnodušnim, lažljivim, nepredvidljivim i ko zna kakvim partnerima. Jedino što nas može utešiti jeste da ni mi sami nismo mnogo bolji!