„Ljubav dvoje ljudi (para) često u sebi sadrži protivrečnost između pokušaja da se vrati zaljubljenost i pokušaja da se anulira povezanost i sa lakoćom sve napusti“ (Giorgo Agamben) 
Partnerstvo je polje visoke razmene energije i emocija, pa može biti izvor zadovoljstva koje podstiče razvoj i međusobno obogaćivanje, ali ako nije usklađeno postaje polje nemirljivih razdora i patnji koje vode do usamljenosti i tuge. Tokom partnerskog života smenjuju se lepi i ružni događaji, kao svakodnevni izazovi i prepreke. Kada se između partnera smanje ili izgube bliskost, intimnost i dobra komunikacija a odnos je pretežno konfliktan, postavlja se pitanje – da li ostati ili otići iz veze? Partneri se tada preispituju: da li vezi dati još jednu šansu, kako ponovo uliti ljubav i novu energiju i kako dobiti kvalitetan partnerski odnos? S druge strane, dileme su: da li treba otići i osloboditi se loše partnerske veze, konfuzije, bola i konačno nastaviti sa novim i boljim životom. No, ljubav je suviše važna da bi se od nje odustalo bez „borbe“. Kada partneri shvate da ljubav „bledi“, tada se oni osećaju povređeno, povlače se u sebe, udaljavaju, čekaju i nadaju se da će se partner promeniti i poraditi na partnerstvu. Nisu sigurni da će im biti bolje ako odu, čak iako se duže vreme u partnerstvu osećaju tužno i usamljeno. Kada razmišljaju o odlasku postavljaju se pitanja: koje će značenje i posledice ta odluka imati na decu i da li imaju pravo da deci oduzmu sigurnost porodice? Takođe, da li će imati podršku ili osudu okoline ali i važnih osoba (roditelja, prijatelja) i kako preboleti gubitak ljubavi? Teško je odustati od ljubavi jer čak i u „najlošijim“ vezama u nekom kutku ostalo je nešto od tog osećanja. Otići znači reći – zbogom ljubavi(!), a to je za mnoge zastrašujuće. U vezu se uvek ulažu emocije, vreme i nade. I zato potencijalni raskid veze stvara osećaj praznine. Jer, odlaskom iz veze osoba se mora suočiti sa odlukama koje je čekaju posle raskida. To su strahovi od slobode, gubitka i suočavanja sa pravim osećanjima. Ove brige samo otežavaju odlazak i što je više ovakvih briga jača je i spremnost da se ostane u lošoj vezi. Kada se partneri nalaze u stanju ambivalencije to im uništava samopouzdanje i sigurnost. ( (Ambivalencija . jedniostavno objašnjenje) istovremeno postojanje opozitnog osećanja. (hoću=neću)... ili NEODLUČNOST)
Ambivalentnost (ili podeljenost) je istovremeno postojanje u jednoj ličnosti sasvim suprotnih emocija, težnji i stavova u odnosu na neki objekt (osobu, predmet, ideju ili situaciju). Ambivalencija, pored univerzalnog ispoljavanja, naročito je izražena u slučajevima delovanja jakih emocija (ljubav – mržnja, potčinjavanje – pobuna, povlačenje – napad i sl.). U slučajevima patološke ambivalencije, izvesne osobe su potpuno sputane u donošenju bilo kakve samostalne odluke i preuzimanju odgovornosti.
Elem, kako se ljudi suočavaju sa ambivalencijom „otići ili ostati“? Neki partneri dugo trpe „zamku ambivalencije“, a onda im se javljaju „mali događaji“ koji um uliju nadu u bolje partnerstvo. Opet, drugi se stalno žale na sve što im smeta ali negiraju da žele da odu iz odnosa. Treći, „prave spiskove“ za i protiv odlaska. Četvrti, više puta raskidaju vezu sa nadom da će raskid razjasniti stvari, a onda uvek iznova započinju istu vezu… U ambivalentni partnerski odnos često ulaze i prijatelji. Neki prijatelji predlažu odlazak, a drugi predlažu ostanak. I opet se samo pojačava dilema: da li ova vezu ima ili nema perspektivu? Kada se oseća ambivalencija partneri se međusobno udaljavaju. Oni provode manje vremena zajedno, manje razgovaraju, prestaju zajedničke aktivnosti, a veza postaje hladna, formalna i ritualna. Udaljavaju se zato što su u intenzivnoj „emotivnoj vezi sa svojom sopstvenom ambivalencijom“. Pokušavaju da odluče tako što dokaze stavljaju na jednu veliku vagu i vide koji će biti rezultat. Ali dokazi se stalno menjaju. Pokušavaju da saberu stvari koje su nesabirljive… „Otići ili ostati“ je dilema sa kojim se svakodnevno suočava svako od nas na svoj način. Oni koji su odlučili da ostanu shvatili su da treba da se prihvate odgovornosti i da više ne mogu da čekaju da se „stvari reše same od sebe“. Svoje nade i energiju usmeravaju na rad na sebi i na svom partnerstvu….a trud se uvek isplati. Oni koji su odlučili da odu iz odnosa doneli su tešku odluku, ali pre toga, shvatili su da su dali sve od sebe, s obzirom na partnerski odnos kakav su imali. Sama osnova njihove veze nije bila dovoljna „za sreću koju zaslužuju“. Kod njih su prisutna pomešana osećanja. S jedne strane, tuguju zbog gubitka partnerstva, a sa druge strane, raduju se što su rekli „zbogom svom bolu i teškoćama“ i dali sebi nove prilike u životu. „Otići“ u novi život i „ostati“ u unapređenom partnerstvu su rešenja koja vode napretku i ličnoj sreći. Ali ostajanje u „plesu sa svojom ambivalencijom“ iscrpljuje i produbljuje patnju. Kada se građevina zaljuja, ona kad-tad padne.
|
