Protokoli komuniciranja su raznovrsni i brojni. Trudimo se da budu otvoreni i da ih nikad ne zatvaramo. Ipak, čini se, da upravo danas ljudi pate od manjka originalnosti u svom zaljubljenom ćućorenju. Ako je oboriva pretpostavka da u ovom delu svog slobodnog života možeš i treba da budeš inventivan, onda koliki deo sebe uneseš u originalnost poruke, toliko će i sadržaj zračiti onim delom tebe koji se osvetljen nudi.

Ipak, čini se da nam u mnoštvu načina prenošenja poruka „samo“ sadržaj nedostaje...

Golubovi pismonoše su stara ideja korišćenja dresiranih golubova-kurira radi komunikacije između država, pokrajina, kraljeva, dvorova ali i razdvojenih srdaca, koja su trepereći iščekivala zvuk krila na balkonu i bez daha čitala mali privezak zakačen na golubijim nožicima. Sadržaji ovih poruka su značili ili zakazivanje tajnih sastanaka ili žudnju za novim viđanjem. Posve romantičan i tajnovit, ne znamo i koliko uspešan način komunikacije. U stvari, pitanje je koliko je veza tragično okončalo očajnički čekajući gugutavog glasnika da se pojavi?

I bez golubova pismonoša, pisane poruke, notice i mirišljiva pisma su bila perpetum mobile razigranih upoznavanja i strasnih zagrljaja u mraku. Na tajnim i javnim mestima. Sve je kao i danas. Ipak nešto se promenilo.

Ako se setite verovatno najčuvenije ljubavne prepiske između Puškinove Tatjane i Onjegina, koja je trajala circa 8 godina a ljubavnici razmenilli samo dva pisma onda vam to može pomoći da shvatite da je komunikacija u to vreme bila nešto sporija nego danas. Ako izuzmemo književni pravac pod čijim uticajem je sâmo delo pisano, shvatićemo da tada ljudima nisu bile sve daljine prebrodive, a odlučivali su se za dopisivanje samo kad su imali, valjda, nešto da kažu. Ovaj način komunikacije ćemo za potrebe ovog teksta nazvati zaprežnom komunikacijom (pošiljke i pisma su išle utabanim stazama kočija!) i on je bio pored en face viđanja jedini koji su naši zaljubljeni preci imali. Zbog toga, biću hrabar da izvedem zaključak: bili su strpljivi i vičniji čekanju.

U kokretnom slučaju Puškinovih junaka, to je značilo da je čuvajući Tatjanino pismo, nesrećni Evgenije na svojim putovanjima prošao celu Evropu uzduž i popreko, sve čuvajući njeno pismo u nedrima. Pri tom, ne očekujući ništa i ne nudeći ništa, njegov put komunikacije bio je kao poruka koju okačite na chatu: user offline. Ipak, s današnjeg realpolitik ljubavnog stanovišta imamo dilemu: je l’ to bilo zato što je smrtno zaljubljen ili možda zato što je za to vreme (koje je trajalo dugo, dugo) dobio samo jedno ljubavno pismo?

Verovatno i jedno i drugo.

To što je jedini impuls ostvaren ovom komunikacijom, koja je zaista zasluživala pažnju, bio njegov odgovor koji će dati 8 godina kasnije u Tatjaninim odajama, znači samo da su se oni, s lošim organizaciono-tehničkim sredstvima kojima su u to vreme raspolagali, dopisivali sve vreme u tom međuvremenu, a njegov odgovor na njeno pismo, bila je, u stvari, ljubav na drugi pogled.

Današnji mladić/devojka fasciniran je načinima prenošenja poruka i formom poruke mnogo više nego samim sadržajem. To se čini opravdanim jer danas ne prestajemo da budemo fascinirani brzinom, potpunošću i lakoćom komuniciranja. Protokoli komuniciranja su raznovrsni i brojni. Trudimo se da budu otvoreni i da ih nikad ne zatvaramo. Ipak, čini se, da upravo danas ljudi pate od manjka originalnosti u svom zaljubljenom ćućorenju. Ako je oboriva pretpostavka da u ovom delu svog slobodnog života možeš i treba da budeš inventivan, onda koliki deo sebe uneseš u originalnost poruke, toliko će i sadržaj zračiti onim delom tebe koji se osvetljen nudi. Čini se da nam u mnoštvu načina prenošenja poruka „samo“ sadržaj nedostaje...

Koliko se danas veza završi ili nikad ne počne čekajući da glasnik prenese poruku? Ili koliko njih tako počne? Ko su uopšte nosioci informacija o našim osećanjima ili glasnici ljubavi? Ljudska bića (prijatelji, prijateljice, „ortaci“, komšije, rodbina, poznanici, samostalni ugostitelji, cvećari), neljudska bića (kućni ljubimci, duhovi, snoviđenja) i naravno NIT (nove informacione tehnologije, što znači Internet, SMS, MMS i itd). Verovatno i još mnogi drugi samo vama i meni znani...

Međutim, sve češći fenomen komuniciranja zaljubljenih postaju grafiti na fasadama zgrada i kuća. Banalnih izjava ljubavi na sivoj pozadini ima sve više u gradu što je siguran znak da ljubavi nema. A, da. Tu su i bilbordi. Bilbordi kao novi fenomen jednog impulsivno-megalomanskog pokušaja da fasciniramo publiku i da ulogu odigramo do kraja kada imamo novca. Ulogu pretencioznog pajaca na istorijskoj pozornici beznačajnosti.

Kada prolazim jednim delom grada, imam na pameti 2 grafita kratkih emotivnih haiku-ispovesti koji mi privlače pažnju. Prvi grafit se nalazi u Njegoševoj ulici: „Jedini dokaz da svi andjeli nisu na nebu je u ovoj sobi. Grafit je napisan ispod prozora jednog stana stambene zgrade u toj ulici. Drugi je nešto apstraktniji i nalazi se na uglu Mišarske i Resavske ulice: „Ceco, ti topiš ljubav, između sveta daleko od nas“.

Uz ova dva grafita treba dodati i nepostojeći treći, koji bi sa njima činio osvedočenu celinu Novog Romantizma: „Danilo Kiš je Korto Malteze“. Malo i liče.

Na kraju, treba li se truditi da adresat dobije poruku direktno, po mogućstvu od samog pošiljaoca, pre je pitanje stila nego jedini ispravni način.

Treba se, ipak, s vremena na vreme, uveriti u postojanje i kvalitet i ovog stila. Na primer, prići devojci i započeti komunikaciju, unapred se nadati da ni tebe ni nju neće omesti gužva u kojoj ste, glasna muzika i da će se i ona potruditi da priča s tobom, jer valjda zna da nije lako tako pričati, napamet i van konteksta, da će i ona kao i ti, skriti nervozu, stidljivost i da će pomoći da se u prvih nekoliko rečenica stabiliše neki zajednički tok koji kao prevozno sredstvo može da vas odvede negde. Ili da opet, ona ne želi da krije zbunjenost i nevičnost, ali ni ti ne kriješ svoje crvenilo i nemuštost i napor ovog mikro-istorijskog trenutka koji se dešava u tvojoj glavi, u nekom kafiću, u jednom gradu jedne zemlje, na kontinentu Evropi, na planeti Zemlji, među nebeskim telima. U takvoj atmosferi zadimljenog očekivanja, težina centra univerzuma ti reči čini pogrešnim, stajanje pored nje pomalo uzaludnim, čitav poduhvat Pirovim jer se pitaš: šta mi uopšte ovo treba? Kad, gledaj! Tvoji prijatelji se sada baš dobro zezaju... Ovo nemo i glupo stajanje počinje da utiče na raspoloženje, iz daljine se sprema kajanje, znaš da ti ne treba još jedna korpa od neznanke...

Ipak, ima nešto što čini tvoj pokušaj opravdanim, tvoje nade pomalo realnim, a tvoje uzbuđenje gotovo jedinstvenim. To je stvaranje Talasa, uzburkanog Talasa koji se trudi da bude viši od drugih, da promeni situaciju na moru i da pokrene buru. Jer akcija je naša, ne i cilj i ove reči su uteha samo za površne i one koji te odbiju večeras.