Kada se golubovima ubrizga injekcija oksitocina oni počinju da izvode čitav ritual udvaranja: šepure se, penju jedno drugom na krestu, a potom i pare nepun minut pošto su primili injekciju. Dugo se čekalo da naučnici povežu uticaj koji oksitocin ima na ponašanje, sa onim što se već znalo o njemu, a to je njegova centralna uloga tokom procesa porođaja i laktacije. Pored toga što stimuliše refleks izbacivanja mleka, on stimuliše kontrakcije materice, bitne za rađanje deteta i izbacivanje posteljice. Tokom seksualnog odnosa oba partnera, i muškarac i žena, oslobađaju oksitocin. Prilikom samostimulacije, pre samog orgazma, nivoi oksitocina viši su kod žena nego kod muškaraca, dok multiorgazmične žene dosežu maksimalne koncentracije ljubavnog hormona tokom poslednjeg orgazma. U toku muškog orgazma oslobađanje oksitocina pomaže da se podstaknu kontrakcije prostate i semenih komora, a tokom ženskog orgazma taj hormon izaziva kontrakcije materice koje potpomažu prenošenje sperme prema jajašcetu. Nivo tog, u pravom smislu reči altruističkog hormona povećava se i kad god s nekim podelimo obrok ili učinimo dobro delo!

Inače, ne postoji kontradikcija između interpretacije oksitocina kao hormona ljubavi i rezultata istraživanja onih koji su proučavali druge seksualne hormone, kao što su estrogen i progesteron. Estrogen aktivira oksitocin, a odmah po rođenju i majčinski hormon prolaktin. Prolaktin i oksitocin nadopunjuju jedan drugog, dok je endorfin prirodni opijat koji luče i majka i dete i tako stvaraju odnos međusobne zavisnosti. Oksitocin se luči u primitivnom delu mozga, koji se zove hipotalamus i koji je zajednički svim sisarima. Ženi prilikom porođaja evolutivno najmlađi deo mozga, naš superkompjuter, takozvani neokorteks, po kome se ljudi razlikuju od životinja, jednostavno smeta jer doprinosi bolu. Kada se neokorteks anulira i kada žena padne u stanje slično šamanskom transu, izgledi za bezbolni porođaj postaju sve veći. Naime, što je manje uključena racionalna komponenta, to je porođaj bezbolniji, ali takođe je i orgazam intenzivniji i zaljubljivanje snažnije. Tom činjenicom potvrđena je čuvena Paskalova misao: "Le coeur a ses raisons que la raison ne connait pas" (Srce ima svojih razloga, koje razum ne poznaje). Čista romantika!

Sve počinje od početka

Seksualni odnos se ne može proučavati, a da se paralelno ne proučava proces rođenja, izričit je Oden. Ako pogledamo prošlost ljudi koji, na ovaj ili onaj način, imaju umanjenu sposobnost da vole, pokazalo se mnogobrojnim eksperimentima da je sposobnost voljenja u velikoj meri određena ranim iskustvima u toku života fetusa i u periodu oko samog rođenja. Najstarija studija koja ovo eksperimentalno potvrđuje dolazi iz Finske. Dva psihologa identifikovala su 167 dece čiji su očevi umrli pre njihovog rođenja. Oni su takođe uzeli u razmatranje 168-oro dece čiji su očevi umrli u prvoj godini života. Zatim su sve 335-oro te dece pratili tokom trideset pet godina. Samo ona deca koja su očeve izgubila još dok su bila u materici bila su izložena povećanom riziku od razvoja kriminaliteta, alkoholizma i mentalnih oboljenja. Ova studija jasno pokazuje da emotivno stanje trudne majke ima dugoročnije delovanje na dete od njenih emotivnih stanja u toku prve godine života. Slična situacija je u slučaju neželjenih trudnoća, gde je rizik za pojavu šizofrenije bio znatan, a šizofrenija se u ovom smislu može tumačiti i kao umanjena sposobnost da se voli, jer je ličnost bolešću odvojena od svog realnog okruženja.

Fiziologija romantične ljubavi

Romantična ljubav bi trebalo da bude ona koja će trajati 'vo vjek vjekova' i 'dok nas smrt ne rastavi' i to nesmanjenim intenzitetom. Međutim, to je po svemu sudeći čista romantičarska utopija i trebalo bi se suočiti sa svojom prirodom i činjenicom da je većina sisara promiskuitetna i prirodno poligamna. Ipak, postoje neki veoma retki sisari, uključujući tu i pojedine ljudske jedinke, koji su prirodno verni, kao što je to slučaj sa gibonima, malim čovekolikim majmunima koji žive u Indo-Malajskim šumama. Međutim, kada se malo bolje pogleda slučaj ovog 'čuda prirode', vidi se da su tela mužjaka i ženki skoro iste veličine, a da je penis mužjaka u mnogome manji od njegovih obdarenijih rođaka, gorila i šimpanzi. Striktna monogamija relativno je nova pojava u istoriji čovečanstva, ali ono što je zaista specifično za ljudsku vrstu je stanje zanesenosti, iliti proces zaljubljivanja. Antropolozi su na osnovu brojnih istraživanja utvrdili postojanje romantične ljubavi u 147 od 166 različitih kultura koje su uzete u razmatranje. Dakle, fenomen romantične ljubavi univerzalna je pojava i nije vezana samo za jednu kulturu ili period, kao zapadnoevropska srednjovekovna kultura.

Danas se smatra da je jedna prirodna amfetaminska supstanca koja se zove feniletilamin (PEA), odgovorna za romantičnu i ostale vrste uzbuđenja. Nažalost, a to znamo iz iskustva kada zaljubljenost naprosto počinje da bledi i nestaje, posle nekog vremena mozak ima tendenciju da postane manje osetljiv na efekat koji izaziva PEA- njegov nivo počinje progresivno da opada. Period blagostanja u kome traje zanesenost romantične ljubavi traje između 18 meseci i tri godine, a stanje zanesenosti prati vreme u kome se razvija vezanost. PEA vremenom nestaje, ali vremenom endorfin stvara zavisnost među seksualnim partnerima, vrlo slicno njegovoj ulozi u razvijanju privrženosti između majke i novorođenčeta u prvom času po rođenju. Ne kaže se bez osnova za nekog da je opijen ljubavlju.

Bolesni od ljubavi

Svi oni koji su okusili slasti neurotransmitera PEA, iliti magiju prave zaljubljenosti, takođe su okusili i onu drugu stranu medalje, naime ljubavnu bolest. Kada je ljubav neuzvraćena ili neizvesna i kada je čovek nemoćan da se bori i promeni okolnosti u svoju korist, tada se remeti hormonalna ravnoteža i započinje samodestruktivni proces. Osoba može zapasti u ozbiljnu depresiju, osećati hroničan umor, a mogu se pokrenuti i žarišta nekih ozbiljnijih oboljenja. Zato bi jedan od mogućih načina da se izleče nesrećno zaljubljeni, možda, bio taj da im se daju antidepresivi koji podižu nivo PEA, ili poveća nivo oksitocina podsticanjem drugih oblika ljubavi.    

Na osnovu svih ovih tvrdnji postaje očigledno da fiziologija podržava psihologiju i potvrđuje koliko je sve u mikro i makrokosmosu međusobno povezano, jer nauka potvrđuje život, kao što život potvrđuje nauku.