U svakom odnosu ili u braku, pri vrhu važnosti je kakav odnos imaju partneri prema novcu, kako reaguju u konfliktima, kakav im je odnos prema radu, jer ako je jedno radoholičar, drugi će se osećati usamljeno i zapostavljeno, a onaj prvi sputano. Važan je i odnos prema seksu; nakon zaljubljenosti seks često postane problem, u fazi zaljubljenosti ljudi su hiperseksualni, a kasnije nedostatak seksa uzrokuje frustracije. Obratite pažnju i na to koliko je partner ljubomoran; u početku može još i prikrivati taj osećaj, ali kasnije se ljubomora, ako je izražena, pretvori u problem. Ljubomoran partner misli da ne zaslužuje da bude voljen ili je nekad bio povređen pa se boji da će mu se to ponoviti. Zaljubljenost je kulturološki uslovljena. Zapadnjacima je čudno kada mi kažemo da zaljubljenost nije čoveku inherentan, prirodni osećaj, ona se pojavljuje samo u onim zajednicama gde postoje mitovi i priče koje povezuju ljubav i sreću. Na primer, u Aziji takvih mitova u njihovoj tradiciji nema, pa se ljudi u tim društvima ne zaljubljuju, već imaju sasvim drugačiji model biranja partnera, a njihove veze su stabilnije nego ove u našem delu sveta. Takvih mitova vezanih uz zaljubljenost nema ni u tradicionalnoj Africi. Postoji jasno i tamo i u tamošnjim predanjima to da se neko nekome sviđa, ali ne i očekivanje da će samo uživati u tom odnosu do kraja života. Tamo ljudi očekuju pripadanje, emocionalno jesu važni jedno drugome, vode računa jedno o drugome, postoji seksualnost, brinu o deci, ljubav ih povezuje da zajedno prođu kroz život, ljubav koju vremenom grade, ali oni ne biraju samo srcem, već racionalno i onda bez zaljubljenosti grade – ljubav. Osim toga, u tim kulturama je ljubav sredstvo, a ne cilj. Kod nas je ljubav cilj i smisao, dok je kod njih ljubav samo to što poveže dvoje ljudi da sebi međusobno budu potpora, ali njima je kolektivno cilj i smisao preživeti, dobro živeti, roditi decu… Ako hoćete da znate šta je ljubav, pogledajte život u primitivnim plemenima, tamo se vidi koja je funkcija ljubavi. A na Tajlandu, žene se prostituišu i tako doprinose porodičnom budžetu, što je kod nas nezamislilo. Naravno, ovo su samo navodi, i ne smatram da bi trebalo sasvim da izokrenemo ovdašnje (naše) koncepte. To je druga kultura! Ali, mi smo se brkajući ljubav i zaljubljenost izgubili. Puno je dokaza tome, trećina brakova se raspada, trećina živi u nezadovoljavajućim odnosima, a samo trećina živi u braku u kojem su zadovoljni. Posledica je da se rađa premalo dece, Zapad propada. Često mi dolaze žene u kasnim 30-ima koje ni u tom dobu još nisu našle pravog. Reč je o lepim, uspešnim, pametnim osobama koje biološki sat gura prema majčinstvu, ali imaju nerealne kriterijume kakav treba da bude otac njihovog deteta. Neke od njih i uspeju da realizuju vezu, rode jedno dete, iako su priželjkivale dvoje ili više, ali do toga ni ne stignu. I to se na kraju odražava na društvo, broj stanovnika se smanjuje, a posledice toga su višestruke po celu zajednicu. Razloga je puno - baš koliko i ljudi. Teško je definisati formulu, pa je i pomoć koju im pružam formula koju ne mogu da primenim na svakom. Kod muškarca je to odlaganje svojstveno. I često se uspešni muškarci realizuju kao bračni partneri tek sa 50+. A kao po nekom nepisanom pravilu, žene sa 40+ preferiraju dosta starijeg partnera, što na neki način je i ispravno. Dok žene sa 50+ skoro da i ne pitaju za godine. Evo i dela pisma jednog klijenta muškarca : "... Tek kada sam se naoružao teorijom, uspeo sam da ostvari srećnu vezu? Bio sam pun zabluda, mnogo se puta zaljubio, razočarao i eto sa 48 godina sam uspeo da se srećno “sastavim”... Sad imam 59 i živim to što govorim, imam zadovoljavajući emotivni život."
|
