Život u ostacima života. Šta drugo da kažem? Stanje totalne nedefinisanosti. Lutanje kao u pubertetu. Bez smera i orijentira. Bez ideje. A i s kim bi? Jer kada se putuje, najlepše je s nekim. Biti sam je samokažnjavanje. Jebeš mir. Samoća je ravna predsmrtnom stanju. Pa i ti naučenjaci koji stvaraju u samoći nisu živi. Oni ne žive sa nama. Oni su u nekoj dimenziji njihovih misli ili nekih misli. Ma šta me briga za njih... šta me briga... htela sam nešto .. izgleda sam zaboravila ... al uvek mi padne na um taj Vitomir... pa i bilo nam je lepo dok smo bili zajedno, sve dok on nije s onom maloletnicom ... ma idi vraže od mene ... pusti me ...

A gledam svoju generaciju. Pogrbili se svi. Merkam se s njima, da vidim gde sam! Kako ih nije sramota da se javno pojavljuju bilo gde? Ova pozornica stvarnosti i vremena više nije njihova. Neka se mladi dokazuju. Borbu i rat vode sposobni i vični. A šta su oni? Nisu ni trečepozivci više. Oni i ja smo starkelje. Starkelje u poštovanim godinama. Jedina korist ti je kada uđeš u bus, a svi ti ustupe mesto... hm, koje ti ionako pripada... jer obeleženo je. A to koliko misle o tebi i koliko te cene vidiš upravo kada uđeš u bus. Jer sede na tvom mestu. Time ti direktno i bezobrazno guraju prst u oko. Taj gest sedenja je jasan. Hoće da kažu da ti nije mesto tu više.

Hm, a što onda ustaju? Kao sramota ih? Ma daj...

Znam: mi smo generacija sećanja. I tačka. Znam gde mi je mesto. Još uvek jako dobro znam,. Nemojte me podsećati. A sad ću vam i reći zašto!

Znate, ta sećanja su nam jedino u ovim godinama za šta smeš da se osloniš, i na šta uopšte možeš da se osloniš. Jesu, deca su tu negde u gradu. Svako na svoju stranu. Zvali su me da pređem kod njih. A šta ću im? Da slušam kako se svađaju, kako njihov predsednik ovo i ono, pa taj fudbal... ma ... neka. Dobro mi je ovde. Ovde imam svoj mir. Htela sam ga. I dobila sam.

Znam. Znam. Znam. Na kraju dana i života sve ti se računa. I ono što si se setio i zaboravio, i ono što si poželeo ili nisi. I duše koje si povredio, a da nisi hteo. I to se računa. Nemar i nehat i slučajnost. Sve se računa. I ljude koje si zavoleo, a da nisi planirao. I srca koja si dotaknuo, a da se tome nisi ni nadao. Zaista, na kraju dana sve nam se pamti, sve nam se računa. Al rano mi za presabiranje. A i ne radim ja to. Nečiji je to već posao.

A ujutru ako se probudiš... ujutro, kad si ustao, ne pitaj se šta moraš učiniti, već šta možeš učiniti da bi bio sretan .. to mi je bilo celog života najvažnije. Čak su me i zezali da sam proračunata. A šta su bili oni? Kokoške? Sa glavom u pesku i kljucaju, pa šta nabodu? To? Da, to su bili oni. Ma ko ih... kada nisu bili racionalni. Evo zaćutaču ako treba. Šta ih ja sada kritikujem? Jer čovek kritikom želi da ukaže kako je neko drugi grešio a on da je u pravu. Besmislica. Time vređaš ljude. Uostalom, šta te briga. Nije to tvoj posao. Pametni ne vređaju, već izvlače zaključke. Tako sam ja postupala. Slušala sam... Slušala ih i sada sam sama. Evo Božić je. Okitila sam jelku i poređala poklončiće. Za svakog. Pa kad dođu... a jednom će doći. Poklone neću sklanjati. Načiče ih. Ali ako je čovek pošten prema sebi priznaće ovaj promašaj. Ipak je u nekoj svojoj dubini samoća promašaj. Jer nije važno šta se nalazi pod božićnim drvcem, nego ko je oko njega. Imam sve a nemam nikoga...

Prošetala sam danas malo duže jer sam sve uradila i što se mene tiče Božič može da počne. Šetala sam i srela sam tri pogleda. Jedan je bio: "O bože"! Očigledno se gospodinu nisam dopala. A drugi me je posmatrao duže. Videla sam da je mahnuo rukom u znak nekog komentara i otišao. On ustvari me nije ni video. A treći je bilo dete. Zamislite rekao mi je "Dobar dan". Deca su divna.

Kažu da je lepota u očima promatrača. A ako te niko ne gleds, da li to znači da nema lepote? Glupost. O, Dragice, ne daj da te bilo koje loše vreme i loše okolnosti obeshrabre. Traži lepotu u prirodi i malim stvarima ... Hajde Dragice! Eto tako ja sa sobom. Sama sebe podstičem. Nema više ni kazne niti nagrade. To neka radi "onaj gore". A ja sada jedino imam sebe. Ma imam s kim da popijem kafu, da okrenem telefon i gde da odem. Ali suštinski nije to ono pravo. Možda sam mogla da oprostim Vitomiru? Možda.

Znate, još uvek vozim i dobro je jer ne mogu mnogo da hodam. Daju mi dozvolu na godinu dana i mislim da više neće. Daću kola deci. Jer i deci su njihova deca uzela aute i oni imaju problema. Često uzimaju moja i vraćaju ih skoro bez trunke goriva u rezervoaru. Dečija posla. Dođu i uzmu. Ostave a ne jave se. U žurbi večito. Jave se par puta mesečno. Jave se. Pitaju kako sam? Ma predivno! Ma bravo!

Mislite da se zezam? Pa meni je bolje nego njima. Imam sve što mi treba. Dobro, dobro, imam skoro sve! Meni ne treba apsolutno ništa preko postojećeg. A imam i više nego što mogu da osmislim. Al, neka ih. Neka ih. Tako je kako je. Promeniti se ne može.

Rekoh malo pre nešto o druženju. Ono druženje, pozorište, šetnja i čaj kod prijateljice više ne važi. Ne važi onako kako je nekada važilo. Jer više od polovine je pomrlo. Ja šetam i srećem njihove duhove. Vidim još klupe nisu ofarbali na kojima smo sedeli. Hm, pa očigledno to nije zbog mene. To neko propušta čiji je već posao. Ali neka ih i njima.

A ta šetnja mi je iz navike. Ne vidim nekakvu veliku korist od bilo čega drugog. Jer kada sad razmislim, koliko je samo sadržaja namenjeno ljudima, a ja koristim samo par njih. Koliko je lepih sadržaja a ja ne koristim skoro nijedno. Ali ljudi izbegavaju da misle o onom lošem. Koliko je samo ružnih sadržaja ali ne susrećem ih. I šta je sada najvrednije? Eto, to smo mi.

Šta si mogao, to ti je. Sad ostaje sećanje. Čega da se sećaš? Čemu sećanje? Sećanje je život prošlosti u nama. Jako malo vremena je na rasplolaganju za takav luksuz. Ne poklanjam nikome moje vreme. To je moje vreme. Da, sebična sam. Što je moje, nikome ne dam. Šta? Pa da za mnom govore "eno stare budale". A, ne gospodo. Ne dam!

Ovo u vezi one malopređašnje šetnje. Šetam, znate, ponekad, kada mogu, kada nije vetra i nije hladno. Prepoznaju me. Pitaju kako sam i kojekakve gluposti. Misle da ako si star, da si debilan ili da su svi starci dementni. E, pa nisu gospodo baš svi. Debilna su vaša pitanja. I pitaju oni koji ništa ne kapiraju. Oni koji kapiraju odmah ti govore tačno ono što misliš. Fini neki ljudi. Evo, pre podne mi je neko bio, al' sad baš i ne mogu da se setim ko? Htela sam nešto da vam kažem, ali eto, ne mogu da se setim. A uvak kada tako nešto zaboravim, a ja pustim muziku. Muzika leči. Znate? Pa to i piše na internetu. Pusitću nešto.. Evo, setih se tamo neke 1979. u Hali sportova na Novom Beogradu gostovao Pako de Lusija, a dve godine pre njega bio njegov učitelj. Eh, ne mogu da se setim kako se zvaše? Ali je čovek stvarno i svirao kao car. Baš kao učitelj. Videlo se i čulo to da je učitelj. Svirao i jednog trenutka stao. A mi smo se svi malo začudili. Nismo ukapirali da li je to deo scenarija predstave. A on jadničak kaže "Izvinite, eto i gitara se malo umorila". Jadničak se zaneo i zaboravio šta treba da odsvira. A mi šta ćemo, nego aplauz. I tako. Zaboravlja se. Umor je veliki. A umore se i veliki.

Ne znam od čega al i Pako delucija i taj njegov učitelj su umrli. Nisam primetila, ali samo jednog dana saznam nekako. A verujem da ni vi to ne znate. Niste čuli?

Kada govorimo o umoru, ustvari, nisi umoran, nego nemaš više snage da se suprotstaviš smrti. A dok si živ? Samo te drži volja. Snaga je malo važna. A i čemu bi? Da dižem tegove? Znate, bila su mi deca i donela nekakve gluposti. Kažu, "Evo ti bako za snagu". Kao misle da je meni do jela. Ma daj. Uh sve bih dala da odem na koncert onom sarajliji što peva onu pesmu "Bila je tako lijepa"... e baš sam prolupala, pa i on umro. Pa i onaj iz Idola, pa i onaj glumac. Ma kakav glumac? Jedno celo pozorište je umrlo. Ma mislim da bi mogli da napune jednu celu dvoranu pozorišta... Eno čini mi se da čujem da neko svira "Klavirski koncert u B molu"... ne znam koji je opus, ali mislim da je Čajkovski... i on više nije živ... nije..

Sve bre pomrlo!

A što onda Bog drži one bezvezne da žive 100 godina? A one pametne odvede prerano? Pa ti ni sa 90 ne znaš šta ćeš sa sobom. Nije to tvoje vreme. Sve ima svoje vreme.

Što ih odvede i ne vraća...?

Zašto?.......

A, da,... zamalo da zaboravim da vam se pohvalim. JAvila se deca i svi dolaze za moj 80-ti rođendan. Prvi pu tu životu ne moram ništa da spremam!

Kažu: "Vodimo te bako u kafanu, pa nije 80-ti svaki dan!"

Neka toplota mi prošla kroz telo .. hvala deco... hvala ....