Hteli ste nešto da mi poručite? Nešto u vezi pedesetih? Pa nismo svi isti. Nije svima isto popunjen zdravstveni karton i nije svakome isto bračno stanje. Sve to daje silne kombinacije. Nemate pojma. Ustvari, nema pojma onaj koji to nije prošao. A i nismo svi isti. Imate mlade babe i grozne devojke. Razlika je drastična. Pitajte muškarce.

Znate, ima nešto interesantno u ovom našem algoritmu postojanja. Pre neke definitivne smrti, čovek umire dva puta. Prvi put u pubertetu, drugi put kada se oženi ili uda, treći put u 40 godina kada poludi, četvrti out u 50. kada shvati šta je uradio ili propustio i da više ne može da se maskira i izgleda mladoliko. A onda imate nedefinisano stanje šezdesetih i predzanji put umire sa 70. Sa sedamdeset polako, i sigurno ide silaznom linijom prema zemlji. E tad više nije ni svestan šta mu se dešava. Znate, često mnogi i ne znaju da su umri. A to je, ta zadnja smrt. Mada, kažu lekari da čovek ne umre odmah. Smatra se da smrt nastupa srčanim zastojem. Za medicinu si mrtav, ali još faktički nisi mrtav, jer dokle god ima kiseonika mozak radi. Hteo sam da vam kažem da čovek prisustvuje svojoj smrti. Svestan je kada umire. Daj deo poluživota traje oko 15 sekundi. 15 sekindi života. Hm. O čemu razmišlja tada?

Da ....ostavimo to sada.

Svako se dogega do ovih godina nekako.

I da vam odmah kažem: postala sam baba. Klasična baba faktički. Doviđenja mladosti ludosti. Ali i za to sam našla rešenje.

Znate, za mene, skoro svaki zamisliv problem može biti rešen ljubaznošću. Ali znam da ti najmanje ljubaznost može pomoći u životu. Takva sam. Ponekad ljudi mešaju ljubaznost sa slabošu. A to je strašno, jer je ljubaznost veoma snažna. Može promeniti način na koji vidimo druge. Čak i način na koji mi vidimo sebe.

Smatram da je potrebno više ljubaznosti ovom svetu. Kažem, a znam da se ne slažete. Jer stav ljudi je danas obojen grubošću. Finoća može još jedino da se nađe na slikarskim platnima i crno-belim filmovima. Klasična ljubaznost. He, muzejska ljubaznost. Čak i deca više nisu što su bila. Odrastaju ranije. Roditelji su krivi. Vreme je krivo. Civilizacija je kriva...

Ih ko sve nije kriv, a nikakve vajde od bilo čije krivice.

A najmanje su deca kriva. Nisu deca ništa kriva nikome.

Ali ja to razumevanje za sebe ne trazim, jer ne stvaram više ništa. A i svet je ogrubeo. Ratovi ne prestaju. Svi zveckaju oružjem. Kakve to ima veze sa finoćom? Ne tražim više dobro u ljudima. Tragam za stvarnim vrednostima. Dok je ‘dobro’ često odeveno u lažnu odeću, stvarno je golo i ponosno bez obzira na ožiljke. Eto, počinjem da govorim o sebi. Znam, to očekujete. A ja nekako htedoh da kažem da mi se dopao jedan čiča... hm. Ajd, posle ću, ako ne zaboravim!

Mislite li da sam mnogo stara.?

Za šta stara?

Vidite, kada uđete u sedmu deceniju više ne tražite odgovore i ne postavljate pitanja. Tu zabranu koliko žena ima godina je iznislila jedna žena. Koja ko zna koliko sada ima godina, ali je tada imala 50+. Samo kažem.

Da li sam debela? Da li sam zgodna? To vi mislite. Ja nema stav o tome. Najvažnije mi je da se osećam dobro. A moram vam priznati da se osećam jako dobro. Bura života je ušla u bonacu. Nema više talasanja.

OK, srce tu i tamo, glavobolje su prestale. Noge više ne drže za visoke potpetice. Ali patike su sasvim po meri. A i ko me gleda?

A što bi me iko gledao? Dragica je atrakcija. Ma nemojte! Dođi narode vidi ženu sa 60+

Blago onome ko je naučio diviti se a ne zavideti, slediti a ne oponašati, hvaliti a ne laskati, voditi a ne manipulisati ..varati, lagati. To su osobine koje krase one 30+ i 40+ nama to ne priliči.

Znate mužu sam našla kompromitujuće slike na telefonu.

Budala

Nije mu bil dovoljna ona opomena od pre pet godina. Jeste da j epobegao u našu voikendicu pod Avalom, ali je smeće izašlo da se šeta Kališem.

Priznao je da me vara

Kako?

Vijagra? Pa pućićebudali srce. I posle ja treba da ga dvorim.

More, mrš napolje!

Nije verovao svojim ušima. I još mi kaže da ne ličim na sebe. Ma nemoj, nego treba da aplaudiram što si uspeo neku jadnicu da prevariš i posesksaš je. "Bravo, narode, evo moj muž jebač!"

Kupi prnje, imaš pola sata

Znate, najlepše stvari se događaju kad se najmanje nadaš.. ali i one najgore. Niko nije izopšten. Ekskomunikacija. Ali uvek onima koji urade nešto ružno. Mada je stradalo toliko nevinih. Ma, sve se događa s razlogom. I sve se .. vraća s razlogom.

A i tebi će švaleru. Vidi popis svojih karmičkih dugova. Ustvari, šta mi je? Pusti bre čoveka Dragice. Neka ide. Nećeš valjda da ga vratiš, da mu oprostiš i da te opet izneveri. Teraj to iz kuće! Ne pričaj s njim

I otišao je.

REkoh da i u tom najgorem ima klica dobroga. Dobro njemu i dobro meni. On sada ima slobodu da radi šta god mu je volja. A ja rasterećena naskroz. Eto mu vikendice.

Tu pogodnost sam shvatila naknadno. Dobro što sam ga oterala.

A znam da bi mu svaka druga oprostila. Pa, evo i polovina vas! Znam. Jer mnoge žene se boje da ostnanu same. Ipak su to godine. Ali ja se razlikujem ...

Oprostiti? Pa opet bi me prevario. Ko jednom, taj će i drugi i treci i u nedogled

E ne može brajko, dosta je muka.

Preseci. Uvek preseci kada ne valja. Nikada nećeš pogrešiti!

Kažu da treba oprostiti svima, ali ne zbog velikodušnosti, već otpustiti zbog sopstvenog mira. Evo ja sam mu oprostila, i oterala ga, Već skoro i zaboravila. Zdravo!

Kada nešto ne valja, odlazi na vreme ili/i ne zadržavaj nikoga. Sve dolazi kad treba. Ali i kada više ne treba. A bas mi ne treba. Život je konstruktivan. Hvala mu.

I za upornost treba imati stila. Inače si samo naporna. Da li sam vam naporna? Neke ljude kad upoznaš, zapitaš se gde su bili celi tvoj život? A neke pitaš kako si mogla da ga trpiš celi život. Gotovo je.

Skuvala sam kafu i posle 40 godina braka pijem je na miru. Ne moram više da kašljucam njegov smrdljiv dim cigarete.

Bože mira.

Hvala ti.

Čudite se?

Pa mi žene duže živimo od muškaraca, jer lako skinemo teret, a muškarci su glupi i vuku bespotreban teret.

I da mu oprostim, on bi to ponovio. I tako ceo preostali život da me zamajava?

I šta još treba i da titram? Meni muškarac više nije potreban. Mogu sve sama. Deca imaju svoju decu i neka ih tamo gde su. Prebacuju mi mnogi, ali više od pola svog života sam provela osvrćući se na mišljenje raznih ljudi. Prestara sam da ćutim i trpim. Nemam više interesa. Ne treba mi više ništa od onog što posedujem. Dovoljna sam sama sebi. Sebe ne mogu da lažem. To sam apsolvirala. Ne želim da slušam tuđa blebetanja. Mstori ljudi pričaju da bi pričali. S mojom generacijom ne mogu. Pre imam razumevanja za osamdesetogodišnjake. I sedamdesetogodišnjaci su grozni. Ne mogu da klimam glavom i da izagravam Majku Terezu, rame za plakanje, savetnika za terapije i lekove. Neka idu svojoj deci.

Mir je nagrada. I zaslužđila sam je.

Evo, bili ste prisutni i svedoci da je on meni nagrada.

Svi su divni. Svima isto kažem: Divni se, ali idite, produžite. Ne dotiču me nepravde. Niti me interesuju istine. Nije me briga ni za šta. Ne želim više da ćutim kada mi neko kaže nešto što mi ne odgovara. Ne želim da klimam glavom ili da se složim sa svakim glupim senilnilcem. Kada vidim da nešto nije u redu, ne hajem jer život je postao prekratak da o bilo čemu čovek lomio mozak u ovim godinama.

Ljubav?

Ma daj. Zbog čega? Protiv koga??

Seks? S kim? Čemu?

Pa to sam sve zadovoljila tamo sa nekih 40-50 godina. Ko gleda ženu od 60 i kusur godina?

Prestara sam da brinem kako izgledam drugim ljudima. Ne farbam kosu, ne šminkam se. Ali idem kod frizera. Bore. Nemam bore smejanja i briga. Samo bore starosti. Moje bore koje sam oduvek imala, ali ih vešto skrivala. Dovoljno sam stara da znam da sam lepša danas nego sutra i zašto bih se cimala? Kome da se dokazujem? Koga da opčinim? Čovek kome nedostaje partner se skocka i kreće u lov. Lov iz potrebe. Ja nemam potrebe, jer nemam nagona, ka tome.

Sada sa šezdeset godina sam zadovoljna sa tim kakva sam. A da vam priznam, znam da mi govore iza leđa da sam babaroga, To su one koje nisu smele da odu do ćoška. To su one koje su sanjale Đoku Marjanovića 50 godina. Koje nisu promenile partnera nikada. Koje ne znaju kako izgleda "ono drugo". Znam jer su me pitale.

Tako j eto kada se zajebeš. Kada poslušaš roditelje, kada prihvatiš nametnuta pravila i prihvatiš moralne norme devijantnog društva - a nemaš mozga da razmišljaš. Ko im je kriv!

Velike stvari započinju malim koracima. I ja sam počinjala od nule, i to nekoliko puta. Mnogi mali dijelovi formiraju veliki i lep mozaik. Jeste se vreme prošetalo kroz moj život, ali je ostavilo lepu sliku satkanu hiljadama raznobojnih kockica. Poput kalejdoskopa.

I onda ti mnogi ljudi postanu nebitni. Ne nemam ni protiv nikog ništa. I rečićete da me baš briga. Pa tako nekako. Taman toliko koliko vas briga kada vi prodjete pored mene. Taman onoliko koliko se ustežete da mi ustupite mesto u busu.

Ono pitanje „šta će komšiluk reći?“ ne dotiče me. Šta je njih briga što sam ja oterala muža. Svako ko ti u ovim godinama soli pamet postaje toliko nebitan u mom životu da prestajem da ga primećujem. Bože, kAko su ljudi glupavi. Pa mi stari imamo sistem kojim blokiramo sva čula. Ništa ni od koga ne očekujem. A niti od života. Eto samo toliko i ono što me čini sretnom i zadovoljnom. Čaša vina, pozorište, šetnja Kejom. Naravno, patike.

Prestara sam za neudobnu obuću.

Prestara za bilo kakave rasprave. Prestara da budem u pravu. Ali sebi sam po meri. A to "prestara" proističe iz totalne nezainteresovanosti onih koji znaju da sam još živa. I biću u inat. Jer me na tom putu ništa u životu ne ograničava. Jedino moje kretanje je godinama ograničavala visoka potpetica, a sada samo udobne patike. Sve što ne žulja.

Pogotovu ne ljudi koji žuljaju.

A i bol sam prevazišla.

Ne sme ništa da me boli. A i nema. Sve sam ih rasterala ili su sami otišli. Šra će mi?

Dobro je još mogu da se sagnem i vežem pertle. Dobro je mogu da spremim kuću. Kuća ne mora biti čista čista „kao apoteka!“. Ali je uredna. Ne nagomilavam stvari u kući. Ne sakupljam i ne čuvam više ništa. Odavno sam pobacala stare papire, kutije, gardarobu. Sve u "Crveni krst odlneli".

Au, ala sam nakupila neistomišljenika. Au, al se sekiram zbog tog. C,c,c,c.

Ako daješ najbolje od sebe, ne boj se. Kad ti bude teško, a svakom se to dogodi, spašćete baš to zrno dobrote koje si od sebe otkinuo i u plodno tlo čovečanstva posejao. Provereno. Jejala sam i doprinela zdravim plodovima jer sam ceo život trebila kukolj. I nema ko šta da mi kaže.

Ljudi treba da usvoje ritam prirode. Nena tajna je strpljivost. I plod dolazi.

A i um. Testiram ga gde je, dokle smo stigli. Koliko pamti. Uspomene vrtim. Jer kada počnem da zaboravljam, znaću da nemam više šezdeset.

A ko mi to može reći? Uglavnom sam sama. Jer mir nema cenu. Ljudi kada ostare ili ćute ili su dosadni. Lupetaju. Prestara sam da bih tražila i birala neko novo društvo. A i čemu? A i prestara sam da bih se družila sa ljudima koji mi ne odgovaraju. I kako i gde ih naći? S godinama ide i probirljivost. Zašto da trpim njihove izmišljotine i nebuloze? Teško je danas naći bistrog čoveka. Zdravih misli. Bolesno je to sve. Bolesno još kada se rodilo. Zato nisu ovo godine da trpiš bilo šta. Pogotovu ne oni koji ti kidaju živce. A ne, ne. Daleko im lepa kuća. Imam dovoljno godina da znam ko mi prija a ko ne. Onaj ko mi ne prija više me nikada neće videti očima. Jer sada znam tačno šta neću.

Drži me racio. Kažu mi da mogu početi nešto u životu. Kako su ljudi smešni. Dokle da se daješ? Dokle da se tražiš s nekim u životu. S kim? Prestara sam da razumem svakog i nalazim dobro u svakom čoveku. Zašto gubiti vreme? Svi ljudi nisu dobri. Ako je neko uradio nešto loše, to je uradio iz loše namere, nema šanse da ga više opravdavam. Jednostavno produžim dalje bez njega.

Prijateljica, da. Prijatelj, ne. Muškarci su neupotrebljivi. Pol je na neki način i nebitan. Jer putem kojim se krećemmo kucamo na broj 70.

A tu nas čeka test itzdržljivosti. I ako si iscrpen u 60, zamisli na šta ćeš da ličiš sa 70?

Kažu da je pobednik onaj ko je jači od mržnje i osvete. Nisam nikoga pobedila, nikoga ne mrzim i nemam kome da se svetim. A ni sebe nemam potrebe da pobedim. Kuda ću ovakva?

Ali kako neko s tobom, tako ti s njim, To je princip samopopštovanja. Pa čovek si. Prostor oko tebe se sakuplja, pa i ti sama u sebe sve više se stežeš.

Ljudi... umorna sam

Baš se lepo prošetalo vreme kroz naš život....