I zvonilo je. Svih pedeset. Okruglo. Eto, mojih godina. Već su sećanje. A do juče, samo jedan dan nas deli. Danas, ova devojčica shvata da još nisam prestara za mnoge stvari. Sve to što mislim držim unutra. Ljudi i ne znaju šta se to kuva iznutra. Ne pokazujem. Ne otkrivam se. Jer ljudi pogrešno cene vrednosti. Pa i ljudske. Spoljni izgled je poslednje što treba ceniti kod čoveka. Sve što je bitno je duša. Tome svemu nekako naginješ u ovim godinama. Za nju se nekako zakačiš i ne puštaš je. Shvataš suštinu. Lepota je ono iznutra. Shvatamo mi, kao i drugi koji nas posmatraju. Samo dolazimo na različite načine. Sve je iznutra. Oči baš varaju.

I želja je iznutra. Jao želja. Jao čokolada. Jao ness!

Velika se promena u pedesetim. Smiriš se. "Spustiš loptu" četrdesetih. Malo ti je krivo za nedostajanje proteklog, ali znaš svesno kuda te vodi život. Izbegavaš da misliš na starost i biraš mlađe društvo. Nekako nalaziš sebe u partnerima mlađim od sebe. I živiš njihovu mladost. U četrdesetim si dovoljno drčna da ti ti klinci ne trebaju. Pre prihvataš da nekom od šezdeset budeš njegova curica-devojčica. Izazov je to. A sada sada se nekako sve to proredilo. S raslogom. Čekaj pravu priliku. Da znam da čekanjem žena propušta dosta. Ali kada imaš dovoljno godina, čekanje ti je jedino što ti preostaje. Hm, dosta često čekaš, nezajući šta ... ali čekaš jer ti ne priliči više sve ostalo. Žena si, ne priličiti više. Znam da na ovaj, ili onaj način, svako od nas mora da potroši svoju dozu, rođenjem, stečenog, ludila. Ali to vreme je prošlo. Sada stvarno mogu da te strpaju gde ne treba ili da te etiketiraju. Šta će ti to? Umiri se. Biće još prilika najmanje pet godina. Ne brini, spuštanje zavese je daleko.

I ma koliko bila žena, ne otvaraj se odmah i nikada sve: budi ćutnja, budi iskrena i budi tajnovita - neka te ljudi slute. Ako ih uopšte ima, lutanja i ludovanja moraju prestati jer je to zahtev nad zahtevima. Život nas učio gde leži najveće bogatstvo. A sada tu polažemo ispit zrelosti. Da li smo sazreli kao ličnosti na putu duhovnosti? Niko mi do sada nije objasnio značenje tog pojma. Da, već i polako ulazimo u preispitivanje. Pitamo se i sami sebi odgovaramo. Povlačimo se.

U kafani si sve češće sama. Pa i ja. Kaficu je zamenio vermut. A s prijateljicama bude i dve kockice leda ponekad. A i tiho zapevamo. Pa zgrljene do kuće pevušimo. A kada dođem kući, volim onako sa sve cipelama i bundom da legnem na krevet, raširim ruke i kažem: "Uzmi me"...

Eto, ja onako samo da mi pomogne da malo otplovim u neka stara dobra vremena. A ustvari "juče" si imala četrdeset i kusur. Sitnica koja je zvonom izbrisana. Hm, da se vratim!

Ah, ljubav. Ne spominjem je. A? Primetili ste? Ne želim veliku ljubav... velika prijateljstva... velika obećanja... Dosta je bilo zakrpa, obećanja, laganja, promašaja. Vala dosta. Mislite da bih ispočetka?

Ne nikako. Čujem se sa bivšim i vidim da je i on tu negde gde sam i ja. Podržava me i bodri. A znam da je slabiji od mene. Mušakarci su slabići u pedesetima. Nisu to oni "macho man" više iako pokušavaju na prevaru nešto. Mlađarija zna da padne na njihove providne štoseve. Ali ne ide to tako lako. A s nama nema zezanja i zaziru. Pedesetogodišnjaci me u širokom luku obilaze. Za njih sam Merlinka. Untouchebless! Famme fatalle! Bellisima biondina. Jebote, preterah malo, a?

Ljubav, da. Ali s kim? Seks da, i bude ga. Ali nema više one vatre. I sve ga je manje. Seksaš se s jednim misleći na drugog. Bilo je baš dobrih seksanja. To samo može u pedesetim. Nema ko da ti uznemiri srce kao šiparici. Nešto se čudno desi u pedesitima. Pa i sa nama. Jer iako se velike stvari teško lome, ipak se slome, a skupa s njima slomi se i nešto u nama. Pa, eto i u meni može da se polomi. Ali "ne dam se". Ne predajem se. A i zašto bih. Pa ovo sam potajno čekala, a da nisam ni znala. Super mi je. A naročito seks bez straha!

Znate, prematora sam da bih se osećala bedno i bedasto.

Zato, ne želim to...

Ne želim ništa veliko

Želim nešto malo... pa i ako se slomi... manje će boleti...

Valjda...

Tešim se...

Samo da osetim nešto što će da me podseti šta sam bila.

Ostala ti je težnja i navika da uradiš nešto. Ali to nešto je emotivne prirode. Da nadoknadiš sve što si izgubila. Ali tih koji bi do učinuli je sve manje kako nižeš godine. Čovek je na iskušenju da čak i tu ljubav plati. Ali kako vreme prolazi prolazi te i ta volja. Oni srećniji se sklupčaju pored nekog kome je stalo koliko i tebi. Ali ako ga nemaš, ne smeš da mislš tako. Padaš u nostalgiju. To ti ne treba.

"Moraš ga naći...". Tako razmišljaju moje prijatlejice. Ja, ne razmišljam tako. Dosta je. A opet ti se nešto iznutra buni i traži. Budi se uspavano dete. Bože a šta sam radila sve ove godine pre? Jer sada kao da sam našla sebe. Radim baš sve kako mi odgovara. Jer čovek se u pedesetima uveliko okreće sebi. Traži mir. I smirenje. Traži formule i odgovore koje ga smiruju. I drži ih se.

Više od pola svog života sam provela osvrćući se na mišljenje pogrešnih ljudi. Sada kada sam napunila pedeset godina shvatila sam prave vrednosti života. Shvatila sam da sam prestara za stvari koje su me sputavale ceo život. Forme, norme, kriterijumi, morali, etike, estetike, klasike.

Ma, dosta bre!

To sam i rekla bivšem. I vidim, ozbiljno me je shvatio.

~Gospodo, s pedesetim sam prestara da ćutim. Ne želim više da ćutim kada mi neko kaže nešto što mi ne odgovara. Ne želim da klimam glavom ili da se složim sa svakim glupim i samodovoljnim čovekom. Odjebi diplomatiju. Ne želim da ćutim na nepošptovanje, na vređanje, na mrke poglede, na ružne reči, na psovanje. Ne želim da ćutim na nepravdu. Kada vidim da nešto nije u redu, želim na glas da vičem jer je život postao prekratak da bi se o nepravdi ćutalo. I kada ću konačno ispoljiti i reći bez ustezanja ono što mene čini kao ličnost. Ceo život od škole, do udaje, pa deca, pa posao. Svi traže i zahtevaju. Obaveze. Sa pedesetim to se prepolovi. Ti biraš obaveze, a ne nameće ti ih niko. Valjda znaš da kažeš "ne"? Deca traže i dalje. Ali je pravi trenutak da ih otkačiš od sise. Vreme im je odavno da imaju svoju decu. Da kroz tu obavezu shvate da te ostave na miru. I kod životinja je tako. Majke ostave mlade kada im nađu mesto gde po njihovom shvatanju mogu da nastave bez nje. Priroda im je to usadila. Pa vidite to i po svojoj mački. A nas ubija ta lažna humanost. Mučimo svoju decu, umesto da ih pustimo da dišu i uče na svojim greškama.

~Gospodo, s pedesetim sam prestara da brinem kako izgledam drugim ljudima. Stanite, stanite... stanite. Ko je rekao da sam se zapustila? Ličim li vam na zapuštenu ženu? Ne, to vi samo tako želite da ja izgledam, da vaš utisak bude primaran. To je namerno s vaše strane, s ciljem da mene uvedete u samozavaravanje. Gledate, a vidite ono što želite da vidite, a ne ono što jeste. Ne, to nisam ja. Ja sam u sebi! To što vidite, to je samo vaš stav o šminki. Konstrukcija vašeg ega.

Znate, prošlo je to vreme da se sekundi život okrene. I put ti više nije isti. U ovim godinama se ništa revolucionarno ne menja i put je isti. Klaj klaj. Taljigaš polako. Sve manje te interesuje šta će ko reći. Sve manje te interesuje kvalitet sopstvenog seksualnog života.

A ima razlike između prve polovine i druge polovine pedesetih. Značajne razlike.

U drugoj polovini monotononija polako prekriva dane kao jesenje lišće šumu. Ulazi u jednoličnost života. Prijateljice isto. Sve manje pričaš viceve i sve se manje smeješ. Deca? I ona sve manje dolaze. Sve ređe pitaju i zovu. Naravno, uvek kada im nešto treba. A to što im treba je isto uvek isto. Prokleti novac. I šta ti ostaje? To ne smeš nikako da se pitaš. Moraš da znaš odgovor na svako pitanje. Šta si ti proživela u životu, da sad ne znaš nijedan podgovor? Pitaš se gde da kreneš i šta novo da počneš? Čemu da se raduješ? Vidi! Radost nije u stvarima, ona je u nama. Ali nekako se ta radost polako gubi s nama, jer nedostaje ogrev. To moraš ti nadoknaditi.

Već godinama zavidim muškarcima jer oni ne moraju svaki mesec da se farbaju da bi prekrili sede. Muškarci ne moraju ujutru da stavljaju kilograme pudera na lice, da se brinu što im se vide bore od brige i smeha. Mada muškarci više propadnu. I zapuste se. Prerano ostare. Mi žene se ipak nekako držimo s glavom iznad površine vode. Valjda je to tako Bog odredio nekim svojim zahteviuma je naredio našim konstruktorima. Iako se dobro batrgamo, jednog trenutka priznamo sebi. E, Dragice baš si ostarila. I tada počinje ta druga polovina kada priznaš sebi. I tek sada mirno nastaviš. Ostaviš sve iza sebe tako kako je i bilo. Okrećeš se savim sebi.

Sada sam dovoljno stara da znam da sam najlepša takva kakvu me Bog stvorio. Imam bora ne zna im se broj, ali sam tek sada zadovoljna sa tim kakva sam. Zadovoljna sam jer ne postoji nijedan razlog za nezadovoljstvo. Voleti sebe je najnormalnije. Ništa sebi ne prigovaraš. Jer nisi ti sebe naterala da ostariš. Ideš ulicom podignute glave, ponosna na svoje godine.

A ono pitanje „šta će komšiluk reći?“ ne dotiče me već neko vreme i hvala Bogu na tome, jer ti ljudi su postali toliko nebitni u mom životu da sam za njihove opaske razvila selektivni sluh.

~Poštovana gospodo ja sam u dubokim pedesetim i prestara sam da imam sitne male grehove. Sada sam dovoljno stara da joj mogu da imam prave grehove. Ha! Prašta mi se na godine. Ali nema ni njih. Šalim se. Sada sam konačno bezgrešna. Druga polovina je to gospodo. Čaša vina svako u podne ili pridveče s prijateljicom je postala moja molitva. Sladoled nedeljom sam preimenovala u greh: sladoled svaki dan. Tako da sada uživam u svojim grehovima koje više ne mogu svrstati u male jer su mi apetiti porasli. Oslobodila sam se mnogih zavisnosti, pa mogu uvrstiti i neke nove? Moram da proverim koliko su greh?

~Poštovana gospodo, davno je neka žena rekla: "prestara sam za neudobnu obuću". Prestara za tesnu odeću. Prestara da bi išta trpela. Poštovani, sve mi nešto govori da ćete vi preuzeti te moje bivše obaveze i početi da sve više trpite mene. Naravno, iz poštovanja. I ima da me trpite jer sam sve bliže poštovanim godinama. Ništa ne činim loše. Ništa ne tražim. Samo molim kontakte s poštovanjem. A vi sada i učite kroz mene. Dobar čovek si tek kad počneš poštovati ljudske različitosti. Rekla sam ovo jer ne primam nikoga ko je drastično različit od mene. Muško ili žensko, svejedno. Ali biram samo nekoga sličnog sebi. Ustvari, takvo očekivanje se i ostvaruje. Ne pitajte me kako. Skoro svaku želju ispunim. Samo pomislim, poželim i ostvarim. Baš sam zadovoljna.

Sada gledam da me ništa u životu ne ograničava. A moje kretanje je godinama ograničavala visoka potpetica, to u vezi one obuće. Nisam mogla da hodam tempom kojim sam htela da hodam. Uvek me nešto stezalo, žuljalo, bolelo… Sada više potpetice nisu potrebne. Neprimerene su godinama. Žene su najsmešnije u ovim godinama kada se picnu, stave karmin da najjarkijim crvenilom plaše vrane i parfeme jakih tonova da ptice strvinari pobegnu od smrada. Da, mirisi "Bugarska ruža". Ili kod muškaraca "Pitralon". Dospodo, nosim samo ravno i to je to! Srećna sam kada potrefim dve iste čarape dok se obuvam… vratio mi se smisao za humor... jel da?

~Poštovana gospodo, prestara sam da se izvinjavam za svinjac u kući. Često je tako. Svinjac mi je u kući jer često imam nešto pametnije da radim osim što ću da čistim. Eto, zato ovako izgleda i da, kuća mi nikad nije čista „kao apoteka!“. Nije, pa šta? Očistiću.

~Poštovani prestara sam za nagomilavanje stvari u kući. Ne sakupljam i ne čuvam više ništa. Da na vreme nisam počela da bacam neke stare papire, kutije, garderobu, do sada u kući ne bi bilo mesta za mene. A sakupljala sam kao Čuma decu. Uspomene čuvam isključivo u glavi. Ko će da pretura po prašnjavim i požutelim slikama u albumima ili dedinoj kutiji za cipele. Koga to više interesuje? U smeće!

~Poštovani, prestara sam da bih se družila sa ljudima koji mi ne odgovaraju. Vrata zaključavam. Nisu stalno otvorena. Ne, ne. Zašto da trpim neke nadobudne seljačine koji mi vade živce. I da slušam njihove hvale. Kao ono pitaju te "Znaš li ti ko sam ja bio?". On mene pita da li znam šta je on bio. Kreten! "E boli me kurac šta si ti bio". Idi tamo gde si bio. Daleko im lepa kuća. Imam dovoljno godina da znam ko mi prija a ko ne. Onaj ko mi ne prija više me nikada neće videti očima. Zbogom!

~Poštovani, prestara sam da nalazim dobro u svakom čoveku. Znam da ćete mnogi da graknete. Nehumanost! Ma nemojte! Ko se ne seti mene, šta imam ja više s njim? Nije ga briga za mene. Doviđenja. Zašto gubiti vreme? Svi ljudi nisu dobri. Nemojte da se lažemo. To je tako jednostavno. Ako je neko uradio nešto loše, to je uradio iz loše namere, nema šanse da ga više opravdavam. Ponoviće sve. Širokogrudo mu zatvaram vrata. Dela govore više nego reči. Sada sam dovoljno stara da samo kažem: „Dragi moj, ti nisi dobra osoba!“ i produžim dalje…

~Poštovani, a deca? Imam decu! Pored njih se osećam kao da sam bankomat.

~Poštovani - malo ste mi naporni odoh da prilegnem. Popodnevni odmor je zakon!