Sledeći citat iz gore pomenutog dela pružiće jasnu sliku o razmerama fobije koja je u to vreme vladala prema ženi kao takvoj: «Šta je drugo žena nego razdor prijateljstva, kazna kojoj ne možemo izmaći, nužna nesreća, prirodna napast, poželjno zlo, domaća opasnost, dražesni štetočina, svetska pošast premazana lepom bojom?» Snažno potiskivana seksualnost najpre je dovela do pomora žena, a potom posredno do reakcije u vidu smelih pogleda na svet u teoriji i buržoaskih revolucija u praksi. Totalna raspojasanost zavladaće u doba rokokoa kada se na svetskoj pozornici pojavljuje Đakomo Kazanova, sušto oličenje dekadentne predrevolucionarne Evrope, ali i jedan od najobrazovanijih ljudi tog vremena. To je bilo vreme kada je razvrat zaista kulminirao; na primer, u Italiji devojke su zahtevale da se u bračni ugovor uglavi odredba o službenom ljubavniku, takozvanom Cicisbeo-u, a njihov zaručnik bi opet u nekom drugom ugovoru i sam figurirao kao takav. Unutar dvorova i plemićkih palata širom Evrope odigravale su se i danas nezamislive bahanalije u kojima je vladala ravnopravnost polova, a van tih tajnih odaja politička i ljudska prava žena skoro da i nisu postojala. Konkubine su još od doba antičke Grčke bile privatno prihvaćene i cenjene kao obrazovane i izvanredne ne samo ljubavnice, nego i ličnosti, ali javno prezrene i svakako nepoželjne za brak i porod. «Mi smo prve u sujeti ljudi, a poslednje u njihovom poštovanju», kaže nesrećna konkubina Margerita u romanu Aleksandra Dime mlađeg Dama s kamelijama. Deca iz njihovih veza uglavnom su loše završavala, jer su bila nepriznata i bez poželjnog društvenog statusa, dok su obične žene, majke i supruge, tavorile u mraku svog neznanja, prikovane za kuću i decu, u potpunosti zavisne od svojih muževa.

Druga polovina osamnaestog i devetnaesti vek proteći će u znaku Bonaparti, naučno-industrijske revolucije, ustanka radnika i pojave međunarodnog pokreta sifražetkinja, koji će se boriti za pravo žena da glasaju (do Prvog svetskog rata izborno pravo imale su samo žene u Finskoj i Austriji). Posle rata raspadaju se četiri velika carstva: nemačko, tursko, rusko i austro-ugarsko, a suludim Trećim rajhom Nemačka iskopava sebi, kao i čitavoj Evropi, jamu dublje nego što se iko mogao nadati.

Sve u svemu, svetski poredak se bespovratno promenio - pojavljuje se prekookeanska sila koja započinje svoju, do današnjih dana aktuelnu, politiku kolonijalne demokratije, na čijoj se meti našao i Vijetnam. Reakcija je usledila kroz pokret koji se zalagao za mir i slobodnu ljubav, a sporedni efekat svega toga bio je taj da je bračna zajednica počela snažno gubiti svoj duševni i društveni smisao.

Tako smo konačno stigli do prihvatljivog konteksta u kome se može razmatrati brak i njegovo mesto u životu današnjice. Statistike na svim meridijanima pokazuju da brakovi imaju tendenciju nestajanja - više ima razvoda nego sklopljenih brakova, a razvodi u velikom procentu nastupaju već posle nekoliko godina od njegovog sklapanja.

Smisao braka-ima li ga uopšte?

To što čovečanstvo iskušava neformalno polno udruživanje upravo ga podseća na razlog zbog čega se javila potreba za uvođenjem formalnih odnosa, kako u ljubav tako i u državu. U pogledu društva kao celine sve što ima formalni karakter uvek je poželjno, jer red i zakoni su sredstva kojima se ono drži pod kontrolom, pa otud i potreba za društvenim ugovorom.

«Naći oblik udruživanja koji bi branio i štitio svom zajedničkom snagom ličnost i dobra svakog člana društva, i kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak slušao samo sebe, i tako ostao isto toliko slobodan kao pre», kaže Žan-Žak Ruso, ističući da je preduslov da ugovor zaživi to da se svaki čan društva potpuno odrekne svih svojih prava u korist cele zajednice. Čini se da isto važi i za bračnu zajednicu - treba se na neki način odreći sebe u korist drugog, naime zajednice, a pri tom sačuvati svoju slobodu i ne narušiti tuđu. To se izgleda može učiniti samo tako što se taj drugi doživljava kao deo sebe, baš kako bi dobar građanin trebalo da se odnosi prema svojoj državi i društvu, ali i oni prema građaninu, znači, ti zakoni i pravila morali bi biti pravični prema pojedincu.

Međutim, iz ovoga se i dalje ne vidi zašto je brak potreban i koji je njegov smisao? Da li je uopšte opravdana ova analogija između braka i društva tj. države? U svakom slučaju, nije ni neopravdana, jer kako smo videli i jedno i drugo imaju formalni karakter, bar na prvi pogled. Uz to, nalaze se u uzajamno uslovljenom odnosu: da nije država, ne bi bilo ni brakova, brakovi su jedan od osnovnih činilaca stabilnosti društva, a što je više stabilnih porodica, to stabilnija država i lakša za upravljanje. U tom smislu brak je svakako poželjan, a da li je onda istovremeno i nužan za postizanje lične sreće? Vanbračne zajednice mogu trajati podjednako dugo i biti primer sklada, dok brak veoma često predstavlja maskirano ropstvo.

S druge strane, u prilog braku stoji sledeći zaključak: kada je zajednica neformalana u pogledu zvaničnih pravila udruživanja i suživota, onda se stvaraju privatni zakoni i pravila koja u mnogome liče na ta formalna, s tom razlikom što su formalna ustanovljena na osnovu viševekovnih iskustava i interesa, a ova privatna na osnovu trenutka, pa samim tim nisu pouzdana jer se svaki čas mogu promeniti. Neosporno je da u psihologiji ljudske vrste leži težnja za sigurnošću - čak i onda kada se prepušta najvećim avanturama čovek se iracionalno uzda u sigurnost svog poduhvata. Brak i država su mu jednostavno potrebni radi samoodržanja. Pojedinac, na prvom mestu, radi sebe samog, mora napraviti prostora za drugog, kako u svom srcu, tako i u svom dvorištu. To je jedini način da ljudska vrsta opstane, a brak je naprosto vekovima oproban i društveno prihvatljiv oblik zajednice između muškarca i žene.

Tek onda kada mu se prida dubok smisao, naime, kada je doživljen kao ritualno spajanje dve zasebne osobe u jednu mističku celinu, to jest, kada dve celine čine jednu, a svaka ipak ostaje za sebe i u sebi, tada čovek može osetiti istinski lični boljitak. Stoga je dovoljan makar i jedan primer ostvarene ljubavi u braku da nam pruži dovoljan razlog da verujemo da je ideal uspešnog braka moguć i u stvarnom životu.

Dakle, ako bi se složili da je za većinu ljudi smisao celokupnog života u traganju za srećom, onda bi jedini ispravan smisao braka bio njeno postizanje kroz ljubav. Da li je, pri tom, sam ritual sklapanja braka (ono formalno i nametnuto, što mnoge iritira) baš neophodan za dosezanje tog vrhunskog ideala, videćemo u budućnosti.

Irina Marković