 Kada mladi bračni par na početku svoje priče pred matičarem izgovara ushićeno da, ni u jednom momentu se ne zapita kakve su šanse da se njihov brak ne završi rastankom: statistički podaci pokazuju da je razvoda sve više, ali i institucija koje pomažu da se prevaziđu nesporazumi. Na naslovnim stranama tabloida, čak i onih manje žutih, primetićete da dominiraju teme raskida, bračnih svađa i kriza, razvoda. Svet se sve više bavi intimnim nesrećama drugih, onih slavnih, koji "bi trebalo" da budu srećni i voljeni (tako ih barem mi doživljavamo). Fotografi satima leže u grmlju, veru se po drveću i vrebaju na raskalašnim žurkama loveći bilo koji dokaz nesreće i patnje na tim preplanulim zategnutim licima.  Kao poslednji primer bračnog kraha koji je mesecima intrigirao javnost bio je razvod Pola Markatnija i njegove druge supruge Heder Mils. Posle četiri godine braka slavni bračni par uputio je saopštenje u kojem objašnjava da se sporazumno razvode zbog "nepremostivih razlika". Naizgled pomirljiv početak razdvajanja pretvorio se u žestoku borbu za nasleđe koje se završilo tako što je gospođa Miler uspela da dobije 48 miliona evra. O svojim emocijama i povređenosti bivši bitlsovac nije želeo da govori, a ostali smo i uskraćeni za informaciju da li je zažalio što nije napravio predbračni ugovor! Koji je razlog tolike zainteresovanosti javnog mnjenja za emotivne probleme, bol, patnju i skandale u emotivnim vezama? Posle informacije da se idealna veza s lepim i uspešnim partnerima raspala u paramparčad nekako i običnom smrtniku biva lakše. Ako se to njima dešava u idealnim životnim uslovima, šta onda mi da očekujemo?  Bračne krize kod nas i dalje spadaju u domen tabua. Usko su povezane s problemima alkoholizma i nasilja, i njima se po pravilu ili ne bavi niko, ili društvo odreaguje tek kadaje prekasno, kada ceo događaj eskalira do stepena zlostavljanja. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Beogradu se svaki četvrti sklopljeni brak razvede, dok mu je vek trajanja u proseku 12,8 godina. Povećanje broja razvoda započelo je pre tačno 20 godina. Od 1984. godine, kada je na 1.000 sklopljenih brakova dolazio 151 razvod, već 1989. broj razvedenih parova porastao je na 175. Početkom političke i ekonomske krize u zemlji broj razvoda je naglo opao, dok je za vreme bombardovanja bio skoro zanemarljiv. Posleratni događaji i promene ponovo uticali su da broj razvedenih poraste, a današnja crna statistika, po rečima zaposlenih iz socijalnih institucija, verovatno je i posledica nedovoljnog obraćanja pažnje na mogućnost rešavanja kriza na vreme. Suočavanje s problemima i donošenje važnih odluka u ovim situacijama često zahteva i dodatnu pomoć, tako da i stabilne osobe i jake ličnosti zatraže savet stručnjaka. Nažalost, mnogima je i dalje nepoznat podatak da kod nas postoje specijalizovane institucije za rešavanje ovakvih problema. To su Savetovalište za brak i porodicu, Centar za socijalni rad i različite vrste psihoterapijske pomoći: od grupne socioterapije i psihoterapije bračnih partnera, porodične psihoterapije bračnih partnera, sistemske porodične psihoterapije, do individualnog rada sa supružnicima.  Pri Savetovalištu za brak i porodicu prošle godine otvoren je i Centar za medijaciju. To je mesto gde se upućuju klijenti koji su u brakorazvodnom postupku i žele sporazumni razvod, gde im se pruža poslednja šansa da prevaziđu ili makar ublaže krizu. Od vrste problema, novčanih mogućnosti i ličnih afiniteta zavisi i odabir prave metode. Način rešavanja bračnih kriza je različit, a cilj je jedan: da se partneri osećaju bolje i reše svoj problem. Kada se potroše sve mogućnosti ponovnog zbližavanja, zaposleni u ovim centrima trude se da pomognu bivšim partnerima da što bezbolnije i civilizovanije izađu iz potrošene veze. "Postoji mnoštvo različitih načina da se pomogne sebi i svom partneru u ovakvim situacijama", kaže Vesna Petrović, psihoterapeut sistemske porodične orijentacije s višegodišnjem iskustvom u ovoj oblasti. "Glavni razlog koji parovi navode za dolazak na savetovanje jesu deca. Promene ponašanja kod dece, agresivni ispadi, bes ili povlačenje u sebe obično kriju dublje probleme u bračnim odnosima. Princip po kojem se savetovanje ili terapija partnerskih odnosa odvija jeste prvo uočavanje disfunkcija načina na koji supružnici (ne) komuniciraju i sučeljavanje njihovih različitih viđenja veze", kaže Vesna. Ona smatra da je prvi korak uvek uočavanje vrste problema, gde je jedna od metoda zadavanje terapijskih zadataka, kao što su 20–minutna priča o zajedničkim aktivnostima, pokušaji zajedničkih dogovora tipa šta će se kuvati sutra za ručak, gde se odlično otkriva kakva je dinamika odnosa i gde zapravo škripi. Lociranje tipa problema, spremnost da se na njima radi i istrajnost u tome, jedini su preduslovi za moguće poboljšanje.
Ponekad su upravo problemi ti koji održavaju vezu i brak. Porodični terapeuti u svojim studijama iznose mnoštvo primera u praksi koji ukazuju na to da poboljšanjem stanja jednog od partnera (kao što je npr. izlečenje od alkoholizma) ili naglim, pa čak i pozitivnim promenama u životu, može doći do raspada zajednice. Ma koliko bili nepoželjni upravo ti problemi, u nekim vezama predstavljaju "lepak" i okosnicu odnosa. Bračna kriza može ukazivati na neke druge vrste promena u ličnosti i može predstavljati okidač za pojavu različitih strahova, nesigurnosti, preplavljujućih misli. Zbog toga je veoma korisno potražiti sagovornike u onima koji se upravo time bave, jer uz kafu s našim najbližim prijateljicama nećemo dobiti uvek ono što treba, već pre svega ono što želimo da čujemo. Ne zaboravite da su naši prijatelji nepopravljivo subjektivni. U Americi je već odavno sasvim uobičajeno da svako ima svog ličnog psihijatra, a trenutno je veoma popularan TV šou (koji i mi možemo pratiti na kanalu Reality) u kojem se savetnik za bračne krize useljava u porodicu koja ga pozove, ostaje tu izvesno vreme i na licu mesta pruže neophodnu pomoć. Da smo zaista opterećeni ovim problemom pokazuju i mnogobrojni forumi i sobe za četovanje na internetu, gde i u virtuelnom svetu možete razmeniti mišljenje o bračnim razmiricama. Dele se saveti, pišu skoro zaboravljene parole (ne baš uvek politički korektne i pomalo seksističke), prave liste prioriteta i ponavljaju već dobro znani stereotipi. Ne znam ko je prvi lansirao priču o neminovnoj bračnoj krizi u sedmoj godini, o čemu je i Bil Vajlder snimio čuveni film s Merilin Monro, ali ta teorija još opstaje. Uplašeni bračni saputnici koji se približavaju toj opakoj granici traže na forumima pomoć u preživljavanju te legendarne krize koja će nesumnjivo doći. Zaboravljaju da stvari možemo izazvati upravo sami, strahom da se to zaista ne dogodi.
Prilično nekonvencionalni način ublažavanja tuge i bola prilikom raskida smislilo je bivši ljubavni par umetnika iz Zagreba otvorivši prvi "Muzej raskinutih veza". Ovaj projekat funkcioniše kao izložba i kolekcija ostataka uspomena na okončane ljubavi, koje im možete pokloniti, i tako na simbolični način "krenuti dalje". Veliki problem, po mišljenju mnogih psihoterapeuta, jesu nerealna očekivanja u braku i u vezi. Ovakva očekivanja pothranjuju često i porodica, društvo i stereotipi koji se plasiraju u filmovima i knjigama. Neretko se kod parova, naročito mladih, javlja predrasuda da će nas partner u svemu podržati i da će nam, naravno, čitati misli, bez ideje da je za dobru vezu potrebna pre svega komunikacija. Jedan od originalnih teoretičara i terapeuta u sferi emocionalnih odnosa R. Dž. Sternberg zastupnik je teze o ključnoj ulozi "ljubavne priče" u koju verujemo. On smatra da priče partnera mogu biti žanrovski potpuno različite, što će samim tim usloviti i različito ponašanje od onoga kakvo se očekuje. Najviše uspeha u vezi imaće onaj par čije se priče dosta poklapaju, a uloge su komplementarne, kaže doktor Sternberg. Recimo, ako dve osobe veruju da je ljubav stalna borba, u kojoj su krv suze i znoj normalna stvar, i pored konstantnih svađa ove osobe pre će ostati zajedno, nego dvoje koje se ne svađaju, ali čije se viđenje ljubavi ne poklapa. Parovi se često prepiru oko toga čije je viđenje (priča) istinitija, ali činjenice govore sledeće – nema jedne istine, već postoji zajednička priča koju dvoje mogu krojiti, ali moraju bar da je vide na sličan način. Naše bake i deke su imali običaj da kažu da u njihovo vreme toga (bračnih kriza) nije bilo. Ili se bar nisu tako zvale. Istorija civilizacije nam kroz svoje izvore govori drugačije. Ako se pitate kada su ti problemi počeli da se javljaju, pravi odgovor bi bio je: od samog početka. Prvu partnersku krizu u istoriji čovečanstva, prema Bibliji, imali su još Adam i Eva. Pali su već na prvom iskušenju, okrivljujući se međusobno. Izgleda da nisu bili spremni da se postave kao tim, pa ih je Bog prosto izbacio napolje. Bračne krize su postojale oduvek, ali im se ranije pridavala manje važnost. Brak je više bio stvar ekonomske pogodbe nego emotivnih potreba. Dvadeseti vek donosi velike promene po ovom pitanju, humanistički pristup životu, otvaranje problema ženskih prava, vanbračne veze, pojavu psihoanalize, kontracepciju... Postoji važna stvar koju ne treba smetnuti s uma – moć prevencije. Ne možemo uticati na splet događaja, koji ponekad odvedu život u drugom smeru, ali ukoliko umemo da čitamo signale, možemo biti mnogo spremniji za promene. U SAD postoje Seminari za organizaciju bračnog života kojima se bračna kriza predupređuje. Ne morate ići toliko daleko u svom pragmatizmu, ali jedno malo preispitivanje s vremena na vreme nije na odmet . Nasuprot uvreženom mišljenju da su razvodi češći u urbanim sredinama nego u seoskim, statistika pokazuje da su naselja na periferiji počela da prednjače po broju razvoda! Beogradska prigradska naselja Lazarevac, Obrenovac, Mladenovac i Grocka po broju razvedenih parova nalaze se su u samom vrhu. U bračnom savetovalištu kažu da su do pre desetak godina glavni razlozi za razvod braka bili alkoholizam i problemi emocionalne prirode, dok su poslednjih godina sve češći ekonomski razlozi. Lidija Vasiljević
|
