Prvi mit :

Od braka očekujemo iste stvari. Izgovaranjem sudbonosnog «da» u brak unosimo gomilu predrasuda uzrokovanih više ili manje svesnim očekivanjima. Njih formiraju neizgovorena pravila i nesvesne uloge. Svako, pa i onaj koji sebe smatra anarhoidnim tipom ličnosti, živi i dela po nekim svesnim i nesvesnim životnim pravilima. Neosvešćena pravila govore nam o tome dokle smo stigli s razvojem ličnosti, jer što je čovek svesniji svojih intimnih pravila, to je njegova ličnost zaokruženija. Ličnu celovitost ili necelovitost prirodno ćemo preneti i u brak. Ako smo pravila osvestili pre braka nesmetano ćemo ih verbalno, ili na bilo koji drugi način, obznaniti i u braku. Nažalost, u većini slučajeva ta pravila se izgovaraju tek onda kada ih neko drugi prekrši. Ona mogu biti sasvim banalna, poput načina na koji se istiskuje pasta za zube iz tube, preko onih u vezi kućne ekonomije, do ozbiljnih koja se tiču iskrenosti i međusobnog poverenja. Zato je dobro odmah na početku, radi preventive, saopštiti svoja očekivanja i obznaniti bar onaj deo pravila kojih smo eksplicitno svesni. Pre toga trebalo bi shvatiti da se ove stvari jednostavno ne podrazumevaju, ma koliko mi mislili da su one očigledne samo zato što su neotuđivi deo naših navika.

Drugi izvor nerealnih očekivanja predstavljaju nesvesne uloge koje igramo. Baš kao u nekom dramskom komadu, svako prati određeni scenario koga često nije svestan. On se sastoji od kombinacije urođenih karakteristika, stečenih osobina i životnih očekivanja proizašlih odatle. Biti svestan ove prirodne tendencije - da svako ima neku ulogu, koja mu pristaje kao druga koža, često predstavlja sve što je potrebno da bi se izbegla velika razočaranja. Tek kada shvatite koju ulogu igra vaš partner, onda možete da razgovarate o tome i potom napišete nov, zajednički scenario. Taj posao predstavlja neverovatan podvig.

Drugi mit :

Sve što je bilo dobro u našoj vezi, postaće još bolje u braku. Ovde se odmah ispušta iz vida da je za svaki uspešan brak potrebno izvesno žrtvovanje u vidu odricanja od našeg pređašnjeg bezbrižnog načina života, koji smo još nekako uspevali da održimo u periodu zabavljanja. Spominjanje žrtve uvek budi jezu, jer se više razmišlja o njenoj težini i muci koju ona sa sobom nosi, nego o tome šta bi se tom žrtvom dobilo. Iz tog razloga nekima deluje umirujuće ako se deklarativno nazivaju momkom i devojkom, a ne mužem i ženom, jer se tako lišavaju odgovornosti i obaveza koje potpadaju pod pojam žrtve lične slobode. Gotovo je groteskno to što se po kvalitetu takve veze često nimalo ne razlikuju od bračne, a prethodna priča o pravilima i ulogama neće poštedeti njene protagoniste.

Čitavu pozadinu ovog mita predstavlja idealizovana slika partnera u sklopu iluzije o večno trajućoj romansi. Sasvim je prirodno da svako od nas želi da vidi voljeno biće u najboljem svetlu, ali je takođe tragično to što se u velikom broju slučajeva venčavamo za predstavu o nekom, a tek posle otkrivamo tog nekog izistinski. Zabavljanje je upravo oblik veze koji može zapanjujuće dug period da održi ljubavnike u toj iluziji. Oni naprosto neće da otvore oči jedan prema drugom, jer bi im takav brutalan čin demistifikacije pokvario ulepšanu sliku i uživanje u samoobmani. Saučesništvo u laži predstavlja uporište njihove veze, ključnu sponu i činilac koji volju može jako dugo odvlačiti od raskida. Raskid će na kraju ipak doći, ali oni tada više neće biti ono što su nekad bili - mladić i devojka puni mladalačkog zanosa, već čovek i žena koji su duboko zagazili u tridesetu, s tom razlikom što će on moći da se reprodukuje bez poteškoća, dok za nju to nažalost neće važiti. Ne bi nam bilo prvi put da čujemo za slučaj da su se dvoje posle takozvanog višegodišnjeg furanja venčali i ubrzo potom razveli, kao da im je brak bio potreban samo zato da bi se razišli. Njima je brak zaista bio potreban da bi se ubrzano suočili sa svojom istinom i posle dugogodišnjeg mrcvarenja i razvlačenja konačno rastavili.

Tako da: «sve što je bilo dobro u našoj vezi....», biće samo uspomena na slatku iluziju naših nedozrelih ličnosti. Onoga časa kada shvatimo da brak neće, niti može, biti izvor neprekidne romanse, tek tada možemo da cenimo blještave romantične trenutke po onome što oni zapravo jesu – veoma posebna, ali nažalost kratkotrajna iskustva.

Treći mit :

Sve loše u mom životu će nestati. Mnogi ljudi u brak ulaze zato da bi izbegli samostalno rešavanje nekih svojih problema, misleći da je brak čarobni štapić kojim će se svi oni odjednom rešiti. Brak nikako ne može biti zamena za naš rad na sebi - on neće otkloniti ni bol, ni usamljenost, ni prazninu. To je zato što se ljudi, na prvom mestu, venčavaju da bi postigli lični boljitak, a ne da bi brinuli o potrebama drugog. Sve loše stvari koje su se u nama nalazile pre braka, ostaće sa nama i u braku. Brak ne poseduje tu vrstu alhemije kojom bismo mogli izbrisati sve naše boljke, ali zato može vremenom, ukoliko se održi uz puno truda i žrtve, zanatno doprineti našem opštem ozdravljenju. Zdrav brak postaje sigurno utočište u okviru koga završavamo neka nedovršena posla iz detinjstva koja nisu prestala da nas tište. Proces izlečenja može se jedino razviti kroz postepeno građenje i negovanje uzajamne ljubavi. Ukoliko imamo upornosti i strpljenja da istrajemo, brak nam zaista čudesno može pomoći da prevaziđemo neke od najtežih problema iz naše prošlosti. Upravo nas njegova formalna strana tera da dva puta razmislimo pre no što nas ponesu afekti da od svega odustanemo.

Četvrti mit :

Moj supružnik (ca) će me učiniti celovitim (tom). Supružnici koji podlegnu ovom mitu postaju zavisni jedan od drugog na način koji je nezdrav po svim parametrima. Oni neguju ono što eksperti nazivaju isprepletanim vezama. U njima se supružnici, ili samo jedan (češće je to žena), bez ostatka oslanjaju jedan na dugog u pogledu sopstvene sigurnosti, kako materijalane, tako i duhovne. Ovakav oblik veze obično je praćen slabim samopoštovanjem i osećajem inferiornisti. Zavisni partneri žele prvo i jedino svoju sreću, a ne lično usavršavanje koje uvek zahteva napor. Njih uopšte ne zanima da neguju samu vezu, već samo da budu negovani od strane drugog. Tako oni usrdno veruju u laž koja kaže da će bez imalo napora samim činom ulaska u brak postići osećaj celovitosti. Druga krajnost od nezdravo umreženih odnosa predstavljaju veze u kojima se oba, ili češće jedan partner, isključivo oslanja na sebe nemajući viziju zajedničke budućnosti. Takva veza se obično naziva neobaveznom. U njoj je dominantna izolacija uled kvazi-prijatnosti koju pruža nezavisnost. Ovakvi ljudi varaju sebe, ali ne mogu prevariti iskusne psihologe, koji otkrivaju da i oni ovim ponašanjem uzaludno pokušavaju da nadomeste osećaj niže vrednosti. Celovitost, dakle, nikada ne može biti postignuta, bilo u isprepletanoj, bilo u neobaveznoj vezi - obe varijante su duboko pogrešne, pa čak i opasne. Nasuprot tome, celovitost možemo zadobiti jedino u takozvanim međuzavisnim vezama u kojima se dvoje ljudi, dostojanstveno i uz visok nivo samopoštovanja, obavezuju da će raditi kako na sopstvenom, tako i na usavršavnju svog životnog saputnika u svim pogledima.

Ove tri vrste veza poznate su i kao: A-okvir (zavisne), H-okvir (nezavisne) i M-okvir (međuzavisne) veze. Poput dugih linija koje sačinjavaju slovo A, oslanjajući se jedna na dugu, ovaj tip veze ustrojen je tako da ako se jedan od podupirača izmakne, čitava konstrukcija se ruši. To je upravo ono što se događa kada jedan od partnera naprosto prevaziđe ovog drugog, tako što taj prestane da mu biva ključni oslonac u životu. H-okvir veze predstavljaju dvoje koji su gotovo sami za sebe. Ako jedan ode, ovaj drugi to ne doživljava kao veliku tragediju, ne ruši se. Za razliku od prethodnih, M-okvirveze samo počivaju na nezavisnosti, a svako poseduje visok nivo samopoštovanja udružen sa visokim nivoom posvećenosti. Oni bi mogli sasvim nesmetano da deluju odvojeno, ali biraju da budu zajedno. Ako jedan napusti vezu, drugi će osetiti bolan gubitak, ali će isto tako uspeti da uspostavi pređašnju ravnotežu.

Svako u brak ulazi obmotan ovim mitovima u većoj, ili manjoj meri, a suština svakog uspešnog braka upravo je u raskrinkavanju ove destruktivne mitologije zajedničkim snagama u ljubavi sjedinjenih supružnika.

Peti mit :

Brak mnogo više koristi muškarcima. Istina: Suprotno ranijim, često publikovanim izveštajima, nove studije otkrivajuju da muškarci i žene podjednako profitiraju u ovoj vrsti zajednice. I jedni i drugi zahvaljujući njoj žive duže, zdravije, srećnije i bogatije. Razlikuju se samo po tome što je za muškarce korist obično veća u zdravstvenom, a za žene u materijalnom pogledu.

Šesti mit :

Kada dođu deca, bračni par se još više zbližava i postaje srećniji. Istina: Brojna ispitivanja pokazuju da se posle rađanja prvog deteta muž i žena najčešće udaljavaju jedno od drugog i da stres na velika vrata ulazi u brak. Ipak, među parovima koji imaju decu broj razvoda je nešto manji nego među onim drugim.

Sedmi mit :

Tajna uspešnog i dugotrajnog braka krije se u srećnim okolnostima i romantičnoj ljubavi. Istina: Ono što ljudi najčešće navode kao razloge za svoj uspešan brak nisu sreća i ljubav, već posvećenost i prijateljstvo. Oni sopstveni brak definišu kao tvorevinu koja je zahtevala puno truda, predanosti i odanosti (i one uzajamne, i odanosti braku kao instituciji). Najsrećniji parovi su prijatelji koji dele život i imaju slična interesovanja i sistem vrednosti.

Osmi mit :

Što je žena obrazovanija, to su manje šanse da se uda. Istina: Nekada je zaista bilo tako. Ali jedna studija bazirana na podacima iz sredine 90-ih iznosi zaključak da današnje obrazovane žene zapravo imaju veće šanse za udaju od svojih vršnjakinja koje nisu nastavile školovanje. One samo kasnije ulaze u prvi brak.

Deveti mit :

Parovi koji žive zajedno pre venčanja i mogu da provere koliko se dobro slažu, imaju bolje i dugovečnije brakove od drugih. Istina: Situacija je u stvari obrnuta. Zašto? Možda su ljudi koji najpre žive u divljem braku manje spremni da se nekome zaista posvete. A moguće je i to da prethodni zajednički život dovodi do pojave stavova i ponašanja koji otežavaju dostizanje bračne sreće. Ispostavilo se, međutim, da ljudi koji u samom početku zajedničkog života planiraju venčanje ne prolaze ništa gore od parova koji nisu bili u "probnom braku".

Deseti mit :

Danas se ne može očekivati da brak traje do kraja života iz prostog razloga što se živi duže. Istina: Za ovakvo mišljenje nema nikakvog osnova ukoliko poređenja ne vršimo, imajući u vidu prilično daleku prošlost. U današnje vreme mortalitet je drastično smanjen samo kod beba, a odrasli ne žive mnogo duže od svojih deda i baba. Kako se u brak stupa nešto kasnije, ispada da se njegova dužina kod onih koji do kraja ostaju zajedno nije mnogo promenila u poslednjih 50 godina. Osim toga, mnogi parovi koji se razvode rade to pre neke značajnije godišnjice - do polovine razvoda dođe pre sedme godine braka.

Jedanaesti mit :

Rizik da žena postane žrtva kućnog nasilja povećava se njenom udajom. Istina: Često se govori da je venčanica za muškarca isto što i dozvola da tuče, ali obimna istraživanja sugerišu da je neudata žena izložena većem riziku da bude zlostavljana. Naročito ako je u vambračnoj zajednici.Rezultati do kojih dolaze istraživači mogu se jednim delom objasniti pretpostavkom da udate žene ređe prijavljuju nasilje. Uz to, vrlo je verovatno da se žene klone braka s nasilnim muškarcima i da se od njih brže razvode. I najzad, može se pretpostaviti i to da se oženjeni muškarci u većoj meri ustručavaju od nasilja nad suprugama zato što su bolje integrisani u svoju proširenu familiju, kao i u širu zajednicu.

Dvanaesti mit :

Ljudi koji su u braku imaju lošiji seksualni život i manje seksa od slobodnih žena i muškaraca. Istina: Sudeći po anketama i nekim ozbiljnim studijama, oni koji nisu u bračnim vezama zapravo vode ljubav ređe i manje u tome uživaju, i fizički i emotivno.

Trinaesti mit :

Život udvoje je isto što i brak, jedino nema onog "parčeta hartije". Istina: Za razliku od zvanično sklopljenog braka, divlji brak ne donosi ni bolje zdravlje, ni veće materijalno i emotivno blagostanje. Čini se da toga nema zato što su nevenčani supružnici manje okrenuti jedno drugom i zaokupljeniji ličnom slobodom nego partnerovim dobrom.

Četrnaesti mit :

Budući da se ljudi danas lakše odlučuju na razvod nego ranije, brakovi koji opstaju su srećniji od onih u prošlosti, kada se razvod izbegavao ma koliko zajednica loše funkcionisala.

Istina: Izjave učesnika u nedavnim opsežnim istraživanjima svedoče o tome da je opšti nivo sreće u braku zapravo malo opao. Ako se postojeće stanje uporedi s onim od pre 20 ili 30 godina, vidi se da današnji brakovi više trpe zbog stresova vezanih za posao, da je komunikacija u njima slabija, a konflikti češći.