Živimo u vremenu koji mnogi nazivaju ludim. A pritom ti kritičari misle kako se nikad nije živelo ovako, i kako mora doći do - "smaka sveta". To potkrepljuju činjenicom da više nema skladnih i idiličnih porodica, kako niko ne želi u veliku zajednicu, kako svako čim se oženi ili uda, želi svoje mesto pod suncem". Ni roditelji ne mogu s decom, a još manje mogu deca s roditeljima. I ispada kao da je to nešto što je loše, kao da bi smo se trebali protiv toga boriti, kao da je to toliko grozno da bismo se trebali svi zbog toga zabrinuti. .

A da su drugačija vremena, trebali bismo to podupirati svim svojim bićem, radovati se što " svako želi živeti svoj život onako kako on misli da treba. I kod nas se digla cela frka oko toga. Mladima se čak dele epiteti koji su sasvim neprimereni. Moderan zapadni svet to odavno praktikuje. S punoletnošću se deca najčešće odvajaju od roditelja i počinju živeti svoj život. Istina, valja reći da bi se i kod nas sigumo tako dešavalo da su nam materijalne prilike drugačije, ali kako će se ovde ko od koga odvojiti kad u opštoj besparici čak i bake i deke pomažu svojim penzijama - unucma.

Zašto sad o ovome pišem, verovatno će se pitati mnogi. Zato, što se u zadnje vreme mnogo piše o odnosima u porodicama, pa čak i o sukobima koji bi se i mogli i morali izbegavati. Kao, vremena su teška, treba svima razumevanja, a ne frustracija i svađa. Koji put mi se čini da ni naučnici nemaju baš mnogo veze sa stvarnošću, jer jedno je teorija, a drugo je život. Niko pametan ne bi ni reč rekao, pogotovo ne nešto ružno čoveku ili ženi koji je stariji, ali u porodici, u kojoj se nađe i nekoliko generacija, kaže se i ono što se ne misli. I malo-pomalo čaša se puni dok se ne prelije.

Sve to nekako ide dok je porodica monolitna, dok su u njoj samo krvni srodnici, ali kad dođe zet ili snaja, sve se bitno može promeniti. I menja se i inače, a kamoli ako dođe i do najmanjih nesporazuma.

Uvek se setim reči jedne snaje koja ih je izgovorila, možda i nesvesna koliko su istinite: "Ako treba nekoga optuživati, onda neka to ne budu svekrve i snaje, vec odnosi koji su čak i istorijski stvorili takvog stanja".

No, bez obzira šta je stvorilo takve odnose, oni se ne menjaju, iako su svi svesni da bi trebali. Čak i psiholozi nalaze uzroke odnosa u porodici, a posebno onih između snaje i svekrve. Svi se slažu da to nije ništa drugo do borbe za istog čoveka na kojeg obe "polažu pravo" i zaklinju se da ga vole.

Opet je jedna pametna žena rekla ono što je tačno - kako je ona, postavši svekrvom, zaboravila da je bila - snaja. Od nje se tražilo ono čemu se ona silno suprotstavljala, a što sad ona traži poslušnost i pokomost iznad svega. Čini se da svaka žena u borbi za voljenog ima neki svoj problem koji ili ne zna ili ne može rešiti.

Oni koju su te odnose analizirali, kažu da mnoge snaje nastavljaju svoju još nedovršenu borbu za odvajanje od vlastitih majki, a svekrve, pak, koriste snaje kao opravdanje za nastavak grčevitog i frustrirajuceg prisvajanja sina koji im izmiče iz ruku. I jedne i druge čine, zapravo, gluposti i troše energiju na ono na što ne bi trebale. Umesto da snaja produbljuje svoj odnos s mužem, ona se iscrpljuje u ratu sa svekrvom. 1 rat se nastavija "do iscrpljenja" ili - razvoda.

A statistike pokazuju da je mnogo rastava baš zbog "rata" svekrva i snaja. Pa ako još žive pod istim krovom, tu je svašta moguće, a svašta se i dešava. Čula sam ne jednom priče kako se svekrva "zaletava" stalno u sobu kad su sin i snaja sami jer im je dete negde napolju. I nezadovoljni supružnici počnu se svađati, ne shvačajući koje im je rešenje. Jer, brak bi se, možda, i spasio u "podstanarstvu", a ne u ovakvom "sustanarstvu". No, za sve treba žrtve, hrabrosti i pa i rizika, ali i mudrosti. I dešava se ono što ne bi trebalo. Muž optužuje ženu za nerazumevanje, ona njega zbog poltronstva prema majci, a majka, pak, misli da radi sve za dobrobit "svoga deteta".

Dabome, ni feministkinje ne stoje "prekrštenih ruku", i one imaju šta reći. One svaki nesporazum prebacuju na leda "maminih sinova", zaboravljajući da i "tatine kćeri" imaju u svemu tome svoj udeo. I kad se u jednoj kući, od kakvih u najboljem slučaju sedamdesetak kvadrata, nađe nezrela mlada žena, infantilni sin i vlastitim brakom nezadovoljna svekrva, "rat" se čak i ne može izbeći. Često se najmanje krivi otac, odnosno svekar. On bude po strani, ali ne zato što nema šta reći, nego zato što ga niko i ne pita.

Šta činiti ako je odvajanje nemoguće, ako se mora barem još koji mesec živeti zajedno? Učiniti ono što retki, barem kod nas, čine potražiti stručnu pomoć. I brak i porodica preozbiljne su društvene institucije da bi bile prepuštene spontanom snalaženju. Samo onaj koji je svestan tih teškoća, najverovatnije će ih sam pokušati da reši. Jer, rešenje je sama jedno - beg iz porodične "komune".

I ma kako da je kome teško, ma šta morao preduzeti za samostalnost nove porodice, sve treba učiniti da se ona spasi. Ispitivanja su pokazala da čak i u porodicama koje nisu mučili problemi skučenog prostora, a živeli su "pod istim krovom", brakovi jedva da su se održali, a ako i jesu, bili su puni preljuba jer niko pametan ne voli da ga iko kontroliše, pogotovo ne da bude čak i svedok najintimnijih detalja u njihovom životu.

Ja obično kažem da se mladi moraju i ljubiti, i milovati, i biti nežni jedno prema drugom, pa i svađati se između svoja četiri zida, ali bez kontrole - trećega.

Ima jedan, međutim, fenomen koji bi valjalo detaljnije proanalizirati. To je odnos zetova i punica. Ma kako da se već pričaju vicevi o svekrvama i snajama, toliko je opet idiličnih priča o odnosu zetova i punica. Ima i tu nesporazuma, ali to se ne da ni uporediti s onima drugim. Nije redak slučaj da se punica hvali kako je dobitkom zeta, dobila i sina, što će malo koja svekrva reći da je sa snajom dobila i kćer.

Oni zlobniji i na to imaju odgovore. Punice su lukavije, prilagodljivije, one nisu toliko lude za zetovima, koliko sve čine da bi im kćerima bilo bolje. A nema toga što i majka i otac ne bi učinili da im kćeri bude dobro. Verovatno ima nešto i u tome, samo, pitanje je i opšteg odnosa u porodicama.

Ma kako da ima iznimaka, a ima ih sigumo, ja ne verujem baš u takvu idilu da je ijedna snaja, pa i kći, presretna ako živi u velikoj zajednici. Okupljanja da, druženje kad god je to moguće, ali svako mora voditi život u svojoj kući iza zatvorenih vrata.

Bračna soba mora biti otvorena sama za one kojima je onde mesto. Ko u nju uđe s brigama, još s većima će iz nje izići.