Mnogi sebe opisuju kao prijatelje životinja, drže kućne životinje kao pse, mačke ili papagaje koje vole, brinu se o njima, kojima često govore kao nekom čoveku. Reakcije životinja, kako one komuniciraju sa svojim vlasnicima, kako izgleda da one razumeju »svog čoveka«, osećaju kao nešto što usrećuje: mačka koja nam predući legne u krilo, ponekad kao utešno, baš onda kada smo snuždeni, ili toplo, kad smo bolesni ili nas boli stomak. Pas koji nam pokazuje svoju vernost, očigledno se raduje i skače na nas kada se sa posla vratimo kući, koji nas prati na dugim šetnjama. Kad takva životinja umre, gubitak se katkad oseća teško, slično kao smrt bliskog rođaka. Ali već kod zečeva ljubav prema životinjama postaje dvojaka: ako ih kupimo deci u radnji sa životinjama to su onda zbrinute životinje za maženje, kojima se ne sme ništa loše dogoditi. Ali ako već leže mrtve u mesari, onda se smeju u slast pojesti. Prijatelji pasa i mačaka viču pri takvoj beskrupuloznosti varvarskih naroda dok sami na tanjiru imaju svoj odrezak ili gusku.

Na Filipinima se na primer psi drže slično kao kod nas koke nosilje ili krznašice, na psećim farmama u jadnim uslovima u žičanim kavezima. Oštra žica reže im šape, kao brnjicu im vežu staru limenku. U tim kavezima životinje se često transportuju stotinama kilometara bez jela i bez vode u užarenoj vrućini, da bi se na nekoj pijaci prodali kao živi isporučitelji mesa. Tamo stoje u svojim kavezima dok ne dođe kupac, a pseći trgovac udara štapom da pokaže kupcu kako su životinje još žive i da je meso sveže. Tada psa zgrabe za prednje šape, strpaju ga u džak i odnesu mesaru koji životinji nožem prereže vrat u nadi da će pogoditi glavnu venu.

I u Kini jedu pse: u gurmanskom restoranu »Kralj psećeg mesa« u Pekingu na jelovniku ima 24 jela, od psećeg penisa do psećih šapa. Zapadni zaštitnici životinja su zaprepašćeni: tamo takođe i mačke vrede kao delikates. Slično kao u kavezima za kokoške, mačke vegetiraju zbijene na najužem prostoru, do 25 mačaka u jednom kavezu. Krzno im je zamazano izmetom i urinom. Restorani su se specijalizovali za jela s mačjim mesom. Sladokusci dolaze izdaleka. Gosti restorana razgledaju kaveze i odaberu »svoju« mačku-slično kao što se u marketima pred očima kupaca vadi rak iz akvarijuma. Kuvar prereže mački grkljan, odere kožu i baci je u vodu koja vri, zatim obesi telo na kuku i ispeče ga reš aparatom za zavarivanje. U nekim pekinškim restoranima mačke se peku čak žive pod imenom »Choi Dong Tsai«, odnosno »pečenje koje poskakuje«. Na jelovniku su mlada mačja deca kojima prvo obriju krzno, zatim na živo odrežu repiće i šapice, preliju uljem da bi ih tako žive pekli na vrućem kamenu kao sirove odreske. Narod kaže da mačka ima sedam života. Odgovarajuće dugo traju i njihove muke-osakaćena mačka vrišti i koprca se od bolova, dok teče krv iz otvorenih rana, a iz njene se ispečene kože uzdiže crni dim. Gostima restorana je to posebno uživanje: oni oponašaju pokrete mačke koja se koprca. U očajničkom pokušaju da spasu život, male se životinje trzaju u užasnim grčevima i hoće skočiti sa užarene ploče. Ali gosti se valjaju od smeha gledajući njenu smrtnu borbu, i podrugljivo ponavljaju rukama i nogama pokrete mačkice! Nekoliko minuta se perverzni gledaoci zadovoljavaju stravičnim patnjama mučenih stvorenja dok napokon smrt ne oslobodi male mačkice od njihovih strašnih muka. Malo kasnije, debeli gosti sa svojim viljuškama bodu pečeno mačje meso...(Izveštaj reportera COUPE-a Reinharda Grevena iz Pekinga).

Sledeći kineski specijalitet je sirovi mozak živih majmuna. Na posebnim stolovima su napravljeni specijalni otvori kroz koje se gurne glava majmunčića. Pod stolom je životinja čvrsto svezana, a gosti udaraju svojim kašikama po lobanji majmunčića dok se ne razbije njena površina. Tada svečano društvance svojim štapićima vadi komade mozga još žive životinje i uživa. »Kinezi međutim ne dopuštaju da im stranci diktiraju koje su životinje određene za maženje, a koje za konzumaciju. Diplomatama Narodne Republike je dojadilo da ih zapadni zaštitnici životinja stalno izvrgavaju ruglu. Oni u tome vide »kulturni imperijalizam« i pokazuju na Italijane kojima su ukusne ptice pevačice, Francuze koji se ne mogu ostaviti žabljih bataka i Ruse, kojima je kavijar još uvek ukusan iako jesetri preti izumiranje.« (STERN, br.17 2001.)

---