Uzrok nastanka

Smatra se da su pritisci i sukobi unutar porodice prvobitni uzrok bulimije. Bulimičar je obično osoba koja želi previše da postigne i teži savršenstvu, a oseća da ne može da zadovolji očekivanja svojih roditelja. Njeno samopoštovanje je na niskom nivou i pati od depresije. Možda je kao dete bila fizički ili seksualno zlostavljana; oko polovine svih obolelih od bulimije ima u prošlosti iskustvo zlostavljanja.

Klinička slika

Bulimija, poput anoreksije, pogađa uglavnom mlade žene. Prosečno doba u kojoj se znakovi bulimije prvi put javljaju je 18 godina. Bulimija se može javiti sama za sebe ili naizmenično sa anoreksijom. U tom naizmeničnom toku - koji se javlja otprilike u svakom petom slučaju - devojka neko vreme ne želi da jede, pripremajući se za prejedanje, moguće je da u fazi nejedenja upotrebljava i sredstva za smanjenje apetita. Zatim slede: konzumiranje hrane u preteranim količinama, tajno konzumiranje hrane, preokupacija mislima o hrani, nedostatak kontrole u blizini hrane. Iako se preklapaju, ova dva poremećaja povezuju se s različitim crtama ličnosti: anoreksičari su skloni potiskivanju svojih nagona, dok oboleli od bulimije s druge strane udovoljavaju svojim žudnjama, prenagljujući, upadajući u nevolje s drogom, promiskuitetnim ponašanjem, krađom ili nekontrolisanim kupovanjem. Opšte zdravstveno stanje osobe obolele od bulimije zavisi od toga koliko se često prejeda i čisti. Takva osoba može povraćati povremeno (jednom nedeljno) ili jako često (više puta na dan). Telesne posledice uključuju promene na želucu i pankreasu, probleme sa štitnom žlezdom, upalu jednjaka, zatim probleme sa zubima i bolest desni usled povraćanja želudačne kiseline. Čestim povraćanjem se troše voda i kalijum iz telesnih tečnosti što izaziva poremećeni ritam srca, grčenje mišića, pa čak i oduzetost. U težim slučajevima, neki od ovih telesnih problema mogu dovesti do smrti. Još jedna opasnost je samoubilačka depresija.

Lečenje

Bulimija je prava bolest i osobe obolele od nje obično je ne mogu voljno kontrolisati bez stručne pomoći. Opomene porodice i prijatelja da prestanu sa takvim ponašanjem u najboljem su slučaju beskorisne, a u najgorem imaju upravo suprotan efekat. Lekar bi morao postaviti dijagnozu bulimije, ako postoje najmanje dve bulimične epizode nedeljno u trajanju od tri meseca. Psihološko lečenje bulimije podrazumeva pojedinačnu, porodičnu ili grupnu psihoterapiju. Isto tako, često se propisuju bihevioristička ili kognitivna terapija. Bihevioristička terapija se usredsređuje na menjanje navika, seanse se obično posvećuju analiziranju ponašanja i smišljanju načina da se to promeni, a između seansi bolesnica poštuje tačno određena pravila ponašanja. Kognitivna psihoterapija - često kombnovana sa antidepresivima - prvobitni je način lečenja, zajedno sa savetovanjem o ishrani, terapija se takođe usredsređuje na uobičajeno ponašanje, cilj je da istraži i suprotstavi se negativnim mislima koje se nalaze u pozadini destruktivnih navika. Pojedinačna ili grupna psihoterapija usmerava se na emocionalna iskustva i odnose koji su stvarni uzrok bulimije.

Kraj trećeg dela

piše: 🐉