Odbačena seksualnost se vraća poput bumeranga. Ona je izvor naše spontanosti i prirodnosti, a kada se protera iz sopstvenog doma, iz tela i uma, postaje demonizovana ili perverzna. @T. Šćavina 2008
Duhovnošću se možemo baviti na razne načine. Neko će meditirati, neko će se posvetiti humanitarnom radu, neko će ići u crkvu, neko će čitati knjige iz tog područja, neko će se aktivirati u zaštiti životinja ili u ekologiji. Svako duhovnost doživljava na svoj način. A neki je i u potpunosti negiraju. Iako, ateizam koji uključuje iskreno propitivanje stvarnosti je puno duhovniji od slepog verovanja. Kako god (ne)praktikovali duhovnost, o njoj možemo filozofirati, fantazirati, kontemplirati, a možemo je i živeti. Ući u dubinu lične duhovnosti možemo jedino kroz individualnu životnu priču, kroz lično iskustvo. Takva, dubinska duhovnost pre svega podrazumeva prihvatanje svoje telesnosti i seksualnosti.
Seksualnost je izvor naše spontanosti i prirodnosti, a kada se protera iz sopstvenog doma, iz tela i uma, postaje demonizirana ili perverzna. Kada bi opatice i sveštenici prestali da propovedaju o seksu i kada bi iskreno progovorili o tome kako se nose s ličnom seksualnošću, bio bi to preporod religije. Mogli bismo toliko toga naučiti o svojoj ljudskoj prirodi kada se ne bi skrivalo što odbacivanje seksualnosti ljudskom duhu zapravo čini. Ne možemo ukrotiti svoj lični izvor. Nastali smo zato što su naši roditelji (između ostalog i) seksualna bića. Koliko god genetika napredovala, nema načina da se stvori autentičan čovek bez spajanja jajne ćelije i sperme. S druge strane, odbacivanje telesnog u ime božanskog je za mnoge ljude sasvim logično (iako ne i funkcionalno) rešenje. Neki seksualnost odbacuju jer ne mogu osetiti užitak, neki jer se boje da bi ih seksualni impuls mogao odvesti ko zna kuda, a neki pak smatraju da je duhovnost nadređena kategorija u kojoj seksualnosti nema. Kako god bilo, odbacivanje nije rešenje – ono samo pojačava strah o nagona, strah od lične životinjske prirode, od spontanosti, od sebe.
Animalnost i božanstvenost su vertikalni, suprotni polovi naše ljudskosti. Iako, suprotstavljeni su samo kroz reč, u teoriji. U nama se isprepliću i mešaju na najrazličitije načine. Između životinje i boga u čoveku nalazi se ceo spektar slojeva svesti koje možemo doživljavati i putem kojih možemo jedni s drugima da komuniciramo. Misli i emocije, u komunikaciji s telom stvaraju energetske koktele koji menjaju naša stanja svesti. Biti čovek znači imati potencijal za ostvarivanje različitih dimenzija postojanja. Koju dimenziju ćemo dublje istraživati i osnaživati stvar je želje i svesnog izbora.
Ako se osećamo uskraćeni za božansku, duhovnu dimenziju, ako se ne možemo otvoriti prema plemenitim ciljevima i otkrivanju samoga sebe, to znači da nismo u stanju “stremiti prema gore”. Zbog toga i nemamo kapacitet da se izdignemo iznad problema svakodnevnice, iznad prolaznosti i osetiti inspiraciju i lakoću življenja. Ako se osećamo zakinuti za osećanja, telesnu dimenziju, onda ostajemo bez zdrave prizemljenosti i užitka. Kada ne vodimo računa o telu, ono počinje da nam smeta. Kada ne prihvatamo svoju seksualnost, naš lični nagon nam se sveti. Odbačena seksualnost se vraća poput bumeranga. Želimo li da se osećamo celoviti, ne smemo da zaboravimo da je dubina duhovnosti u telu, a lakoća telesnosti u duhu.
|