Samozadovoljavanje prate i polne fantazije, što znači da je ženu bližnjega svoga odnosno njene obline sasvim prirodno želeti.

Prvi, koga je istinski šokirao oskudni izbor raspoloživog empirijskog znanja s područja ljudske seksualnosti bio je Alfred Kinsey (1894-1956). Entomolog po struci, što znači da je najpre proučavao insekte. Kada je vidio da praktično ništa ne znamo o seksu, bez oklevanja je promenio interesnu sferu i preusmerio se na čoveka, konkretno na seks. 1948. godine iznenadio je javnost s rezultatima dugogodišnjeg i do tada najopsežnijeg istraživanja na području seksologije, istraživanja u kome je dobrovoljno učestvovalo 16.000 slučajno odabranih učesnika. Muških i ženskih. U braku i samaca. U vezi ili izvan veze. Mladih i starih. Hetero i homo orijentisanih. Titanski podvig je bio već to što je uspeo da skupi 16.000 pojedinaca i pojedinki koji su bili spremni opušteno i bez predrasuda raspravljati o vlastitim polnim aktivnostima i iskustvima. S delima Polno ponašanje muškarca (1948) i Polno ponašanje žene (1956) Kinsey je znatno zadužio nauku. Knjige su bile razgrabljene u milionskom tiražu, a Kinsey je celi profit namenio u fond za daljnja istraživanja na području seksologije.

Nakon izlaska najpre se oglasila crkva šireći priče »o izopačenosti savesti i statističkih studija koje se oslanjaju na veličanstveni tehnički aparat i ograničavaju se samo na to da upoznaju javnost s grešnim navikama i običajima«. Kinseyjeve su analize naime hrpu pretpostavljeno moralno odbačenih radnji, što ih je crkva proglašavala smrtnim grehom i na taj način planski frustrirala vernike, označile kao potpuno normalne oblike čovekove polnosti, koja niti izdaleka nije tako jednostavna ko bi to hteli prikazati muškarci u crnom. Kinsey je ljude postepeno oslobodio kompleksa, što je za Crkvu predstavljalo prilično lošu novost. Onanov greh odnosno bludničenje, što ga zabranjuje šesta zapovest, prvi je odleteo s popisa stigmatiziranih praksi. Samozadovoljavanje kao prirodna polna radnja, kod koje se osoba sama nadražuje do vrhunca sladostrašća dobilo je čak više nijansi, od kojih svaka ima svoj naziv: od masturbacije, koja obuhvaća najopštije područje, do autoerotizma, autoseksualnosti i ipsacije.

Istraživanja su pokazala da se samozadovoljavanje kao najvernija imitacija polnog akta može naći u svim kulturama i na svim stepenima razvoja. Samozadovoljavanje se javlja već kod dece, postaje intenzivnije u pubertetu i adolescenciji, a ne prestaje niti u zrelim godinama. U ničemu nije štetno za zdravlje i bez obzira na učestalost ne šteti ustaljenom polnom životu. Muškarci masturbiraju češće od žena. No ne isključivo zato jer dečaci još od rane mladosti svoj organ imaju celo vreme pred očima, dok devojčice za sveobuhvatniji utisak moraju koristiti ogledalo.

Samozadovoljavanje gotovo uvek prate i polne fantazije, što znači da je ženu svoga bližnjega odnosno njene obline potpuno prirodno želeti. Masturbacija je istovremeno najčešća prva pomoć kada nema mogućnosti za seks. Kada treba izbegavati seks. Kada seksa nema dovoljno. I kada fantazirate o seksu, koji u praksi zbog ovog ili onog nije izvediv.