Sećam se da sam još od rane mladosti svaki put iznova bio iznenađen uobičajenom karakteristikom hardkor pornografije: iako bi film zaista pokazao „sve“, sam seksualni čin, priča koja je služila kao „okvir" za stalne seksualne zgode po pravilu je bila smešno nerealistična, stereotipna, glupo komična, nalik dramskom komadu iz 18. veka – commedia del'arte – u kojoj glumci ne igraju “realistične” pojedince, već tipske uloge – Tvrdicu, Muža rogonju ili Preljubnicu.

Iako u poslednjih desetak godina postoji trend da se ovaj otklon od stvarnosti "potkopa" ozbiljnom pornografijom, to jest pornografijom kombinovanom s interesantnom pričom (ili bar pričom koja to pokušava da bude) – poput dela Emmanuelle Breillat iz Francuske – cenzura se ponovo potvrdila kroz spontani porast takozvane bizarne pornografije. Bizarna pornografija se pojavljuje onda kada autor ne može – ili ne želi – da se distancira od teme koju istražuje: pripovedač, naime, učestvuje u samom događaju. U nekim slučajevima – kao što je bežanje pred tornadom, gde najveći deo dokumentarnog materijala pravi pojedinac koji istovremeno vozi auto i drži kameru – bizarnost je nepobitna karakteristika; kako god bilo, u bizarnoj pornografiji reč je o promišljenom i svojevoljnom izboru – bizarna pornografija je inkorporirani hardkor, i to hardkor ekvivalentan inkorporiranom novinarstvu. Reč je o posebnom stilu snimanja kojim se gledalac direktno “uvlači” u scenu: bizarna pornografija postavlja kameru usred akcije, tako da često jedan ili više učesnika istovremeno snimaju i učestvuju u seksualnom činu, time uklanjajući uobičajenu distancu svojstvenu konvencionalnom porniću i bioskopu. Inspirisan amaterskom pornografijom, bizarni pornić teži da što manje snima celo telo, a što više koristi krupan kadar.

Međutim, ono što je mnogo važnije jeste da se glumci čitavo vreme obraćaju kameri, namiguju joj, komentarišu ono što rade, a sve to kroz laku ironiju i šalu na sopstveni račun. Na ovaj način duboko promišljeni realizam bizarne pornografije ukazuje na vrlo visok nivo represije: dok je u klasičnom hardkor porniću glupost sadržana u konverzaciji ograničena samo na fiktivnu priču, u bizarnoj pornografiji je pripovedačka fikcija «podrivena», nas čitavo vreme podsećaju da gledamo scenski performans – kao da treba da nas zaštite da se ne unesemo previše u to što gledamo... Zar to nije dokaz da cenzura postoji čak i u najslobodnijem filmskom žanru dosad? Naše pitanje je: koja se to vrsta životne seksualnosti uklapa u realni poredak stvari u kojem treba da se održava određena distanca u odnosu na druge?

U avgustu 2006. godine London je bio domaćin prvom Masturbatonu (masturbate-a-thon) održanom u Velikoj Britaniji, spektaklu na kom su se stotine muškaraca i žena samozadovoljavale, i to za dobrovoljni prilog, prikupljajući na taj način novac za rad agencija za seksualno i reproduktivno zdravlje. Tim spektaklom su se ljudi osvešćivali i rasterivali osećaj sramote zbog masturbacije, tog uobičajenog tabua, a inače prirodnog i bezbednog oblika seksualne aktivnosti. Ideja je rođena u kompaniji za seksualno zdravlje iz San Franciska – Dobre vibracije – kao deo Nacionalnog meseca masturbacije, koji su ustanovili i kojeg organizuju počev od 1995. godine, kada je u San Francisku održan prvi M-A-T. Evo kako to objašnjava dr Kerol Kvin (Carol Queen):

“Živimo u društvu u kom je izražavanje seksualnosti oduvek bilo regulisano i ograničavano, a težnja za čistim zadovoljstvom je često osuđivana kao sebična i detinjasta. Mnogi ljudi koji sebe smatraju oslobođenim lične seksualne anksioznosti jednostavno su preformulisali izreku 'seks je dobar samo ako vodi rađanju' u 'seks je dobar samo ako se dvoje vole'... Masturbacija je naša prva seksualna aktivnost, prirodan izvor zadovoljstva koji nam je uvek dostupan, jedinstvena forma kreativnog samoizražavanja. Svaki put kada masturbirate, vi slavite svoju seksualnost i svoj urođeni kapacitet za zadovoljstvo, zato – pružite sami sebi ruku! Masturbacija može biti i radikalan čin, a kulture koje suzbijaju masturbaciju spremne su da suzbijaju i druge lične slobode. Dok proslavljate Nacionalni mesec masturbacije i učestvujete u zajedničkoj nameri da hrabro obelodanimo ljubav prema sebi samima, imajte na umu da su erotske slobode od ključne važnosti za osećaj samozadovoljstva, svuda u svetu”.

Ideološka potka koja leži u osnovi pojma masturbaton predstavlja konflikt između forme i sadržaja: ona stvara kolektiv od pojedinaca koji su spremni da podele s drugima solipsistički egoizam svog stupidnog užitka. Međutim, ova kontradikcija je više prividna nego stvarna. Frojd je već znao za vezu između narcizma i utapanja u masu, najbolje predstavljenu kroz izraz (inače uobičajen u Kaliforniji) "podeliti iskustvo". Ovo istovremeno pojavljivanje suprotstavljenih pojmova zasnovano je na isključivosti koju dele: pojedinac ne samo da može da bude sam u grupi, on to jeste. I izolacija pojedinca i njegovo utapanje u masu isključuju intersubjektivnost u pravom smislu reči, susret s Drugim bićem. Upravo zato, baš kao što je to francuski filozof Alain Badiou vrlo jasno objasnio, danas više nego ikad pojedinac mora da insistira na ljubavi, ne samo na prostom užitku: upravo ljubav, taj susret Dvoje ljudi, transformiše idiotsko uživanje masturbatora u veličanstveni ljubavni čin u pravom smislu reči. Čak i minimalna osećajnost nam govori da je mnogo teže masturbirati pred drugim nego imati seksualni odnos s njim: sama činjenica da je onaj drugi stavljen na nivo posmatrača, da ne učestvuje u mojoj aktivnosti, čini moje ponašanje još “sramotnijim”. Događaji poput Masturbatona pokazuju da je došao kraj istinskom stidu. To je jedan od najjasnijih znakova našeg trenutnog stanja, današnje ideologije koja sadrži naša najintimnija lična iskustva. Ova ideologija je jasno vidljiva i na listi razloga koje dr Kvin daje kao moguće odgovore na pitanje "zašto masturbirati?"

- Zato što je masturbacija najsigurniji seks 
- Zato što je masturbacija radosno ispoljavanje samoljubavi
- Zato što masturbacija nudi brojne zdravstvene koristi uključujući i: 
  smanjenje menstrualnih grčeva, redukciju stresa, oslobađanje endorfina, 
  jačanje mišića karlice, smanjenje učestalost bolesti prostate kod muškaraca 
  i povećanje otpornost na gljivične infekcije kod žena
- Zato što je masturbacija sjajna kardiovaskularna vežba
- Zato što je svako sebi najbolji ljubavnik
- Zato što masturbacija podiže svest o seksualnosti 

Dakle, sve je tu: podizanje samosvesti, zdravstvene koristi, borba protiv socijalne represije, najradikalnija moguća forma političke korektnosti (ovde očito nema seksualnog uznemiravanja) i afirmacija seksualnog zadovoljstva u svom osnovnom obliku – “svako je sebi (sic!) najbolji ljubavnik”. Upotreba izraza koji su mahom rezervisani za homoseksualce (masturbacija “obelodanjuje samoljubav”) aludira na neku vrstu implicitne teleologije postepenog isključivanja svega što je različito/drugačije: najpre je kod homoseksualnosti isključen drugi pol (pojedinac to radi s osobom istog pola). Potom, u nekakvoj podsmešljivo-hegelijanskoj negaciji negacije, poništena je i dimenzija drugog: to radiš sam sa sobom.

U decembru 2006. godine vlasti Njujorka ozvaničile su da je pravo osobe da izabere pol – a samim tim, ako je potrebno, da uradi operaciju promene pola – jedno od neotuđivih ljudskih prava. Krajnja različitost, “transcendentalna” različitost na kojoj se zasniva ljudski identitet, sama po sebi na ovaj način se pretvara u nešto što je podložno manipulaciji: umesto toga, poželjno je vrlo plastično biti “čovek”. Masturbaton je idealna forma seksa za ove bipolne pojedince, ili, drugim rečima, za tebe, pojedinca kojeg je magazin Tajm proizveo u Ličnost godine u svom izdanju od 18. decembra 2006. godine. Ova godišnja počast nije pripala ni Ahmadinedžadu, ni Čavezu, a ni Kim Jong Ilu, niti bilo kom drugom članu uobičajenih popularnih likova, ne, već “tebi”: tj. svakom od nas pojedinačno koji koristimo ili kreiramo sadržaje na World Wide Webu. Naslovna strana prikazivala je belu tastaturu s ogledalom umesto kompjuterskog ekrana, tako da je svako od nas, čitalaca, mogao da ugleda sopstveni lik na njoj. Da bi opravdali ovakav izbor, urednici su hvalili premeštanje fokusa s instiitucija na pojedince, koji se ponovo rađaju kao građani nove digitalne demokratije.

No, ovde ima mnogo više od onog što se čini na prvi pogled. Ako je ikada bilo ideološkog izbora, onda je to to: poruka – nova sajber demokratija u kojoj milioni ljudi mogu direktno da komuniciraju i samoorganizuju se, zaobilazeći centralizovanu kontrolu države – popunjava čitav niz uznemiravajućih rupa i tenzija. Prva i očigledna poenta ironije je u tome što svako od nas ko pogleda naslovnu stranu Tajma ne vidi druge s kojima bi trebalo da bude u nekoj direktnoj razmeni. Ono što vidimo to je naš sopstveni odraz. Ne čudi onda zašto je Lajbnic jedan od dominantnih filozofskih referenci sajber teoretičara: zar naše utapanje u sajber spejs ne ide ruku pod ruku s našim svođenjem na Lajbnicovu monadu (jednoćelijsko telo) u kojoj se ogleda kompletan univerzum, pa makar i “bez prozora” koji bi se direktno otvorili ka spoljašnjoj realnosti? Moglo bi se reći da je tipični današnji internet surfer, koji sedi sam pred kompjuterskim ekranom, sve više nalik monadi bez direktnog prozora u stvarnost koja se sreće samo s virtuelnim simulacijama, ali je ipak više nego ikad utopljena u globalnu komunikacionu mrežu. Masturbaton, koji stvara kolektiv od pojedinaca koji su spremni da podele solipsizam svog stupidnog užitka, jeste forma seksualnosti koja savršeno odgovara sajber-spejs koordinatama.