“Samo se bogovi i beduni zabavljaju u pustinji.”
Lorens od Arabije.

petak 21. mart 2008. godine

Put u arapske zemlje uvek je izazov sam po sebi. Dugo sam u mislima obilazio značajne spomenike na području koji nazivamo Bliski Istok. Skoro uvek, bile su usresređene na čuvenu Petru, u Jordanu, koja je nedavno uvršćena u jedno od novih svetskih čuda. Pripreme su bile opsežne i detaljne. Nije, uostalom, bio u pitanju običan put, već u svet sa sasvim drugačijom kulturom i običajima. Pošto je celo putešestvje osmišnjeno kao vrlo aktivano i fizički zahtevano, trebalo se pripremiti u i kondicionom smislu. Trebalo je upakovati ranac, zajedno sa vrećom za spavanje, a da ukupna težina prtljaga ne pređe "aerodromski dozvoljenih" 20 kilograma. Mukotrpno sabijanje prtljaga i odbacivanje suvišnih stvari (naknadna pamet) konačno je okončano. Vučem i dalje tešku torbu, do automobila i krećem na aerodrom "Nikola Tesla". Pakujem torbu u celofansku foliju, kako za nju pričvršćena vreća za spavanje, ne bi, usput, negde ispala. Slede par sitnica da prekrate put, a onda čekanje kod šaltera "Turkish aerline-a". Imamo elektronske karte za linije Beograd-Carigrad; Carigrad-Damask i natrag. Posle ispunjavanja strogih aerodromskih procedura, obreli smo se u avionu. Listamo štampu i uz lak avionski obrok, krunisan francuskim vinom (u staklenoj bočici-ops!) lako se snalazimo među oblacima. Kako let odmiče, vidik je sve maglovitiji, a turbulencija jača. Carigrad nas je dočekao u kišnom i tmurnom izdanju. Na aerodromu "Kemal Ataturk", gde ćemo provesti narednih 6,5 sati čekajući vezu za Damask. Pojedinim putnicima, zakletim avanturistima, pada na pamet da metroom skoknu do grada, a onda plaćaju tursku ulaznu vizu u iznosu od 10€. Drugi biraju zabavu među gondolama sa slatkišima, parfemima, alkoholnim pićima i cigaretama. Ili prosto odmaraju. Oni koji ne mogu da se otresu stresa, pa biraju vodeni masažer. Jaki vodeni mlazevi, prelaze im preko tela, a garderova je zaštićena celofanskom folijom. Kao koferi, koji su, nadam se, otišli na pravo mesto.

Put na zapad je put u ljudsko blagostanje, materijalnu stranu ljudskog bivstvovanja.. Put na istok, naprotiv, duhovni je put. Na Bliskom Istoku nastale su religije, ali ovo bogom dano mesto i danas se može nazvati tempiranom bombom. Područje koje je iznedrilo sve najbolje iz čoveka, ali nažalost i najgore, mesto koje je odredilo granice, u svakom smislu te reči. Ovo mesto je poput magneta privlačilo naučnike, unetnike, avanturiste, probisvete, pa što ne bi I danas turiste. Egzotika dalekog I tajanstvenog, tako različitog od našeg svakodnevnog okruženja bili su dovoljan razlog da se otisnemo na ovo zanimljivo i uzbudljivo putešestvje.

Oživljeni rimski grad

Dolazaimo u Damask u ranim jutarnjim časovima. Ružna auerodromska zgrada i dugotrajna birokratska procedura. Naši domaćini nas dočekuju s tradicionalni arpskim pozdravom "Salaam aleikum", što u doslovnom prevodu znači "mir sa tobom".Odmah se upućujemo do jordanske granice. Usput u jednoj prodavnici se snabdevamo vodom i, bukvalno, sa pokretne trake uzimamo vruće lepinje. Prelazak sirijsko – jordanske granice je dug i nejasan proces koji smo obavili o okriljem noći. Hašemitska Kraljevina Jordan graniči se sa Sirijom na severu, Irakom na severoistoku, Saudijskom Arabijom na istoku i jugu, i Izraelom(Palestinskom upravom), Jordan je ustavna monarhija bazirana na ustavu proglašenom 8. januara, 1952. Izvršna vlast je dodeljena kralju i njegovom savetu ministara .Kralj Husein je vladao Jordanom od 1953. do 1999. godine. Okončao je vanredno stanje 1991. godine i legalizovao političke stranke. Zbog kontroverznih promena izbornog zakona, islamističke partije su bojkotovale izbore 1997. godine. Kralj Abdulah II je nasledio oca nakon njegove smrti u februaru 1999. godine. Abdulah je brzo počeo da radi na reafirmisanju mirovnog sporazuma sa Izraelom, i na odnosima sa Sjedinjenim Državama.

Stižemo u Džeraš (Jerash), najočuvaniji rimski grad na svetu. Svoj vrhunac grad je doživeo za vreme Aleksandra Velikog. Lokalni klinci, prodavci, vezuju nam arapske marame, a za uzvrat, mi od njih kupujemo razglednice. Kamena oruđa pronađena na ovom lokalitetu, dokazuju da je ovo mesto bilo naseljeno još u neolitsko vreme (od 6000.- 4000. godine p.n.e). Naselja su locirana i za vreme broznaog i gvozdenog doba. U drugoj polovini I veka nove ere, Džeraš diživljava procvat, trasirana je ulica kolona (Cardo Maximus) i dve ulice koje je seku na krajevima severnog i južnog Tetrapilona. Zevsov hram je obnovljen 22. godine. Severna kapija je izgrađena 76. godine. Ovalni forum, hram boginje Artemis, severni i južni teatar sagrađeni su tokom sredine osamdesetih godina prvog veka. Spomenici su građeni od donacija bogatih građana. 90. godine, Džeraš je pripojen rimskoj provinciji Arabiji. 106. godine car Trajan je izgradio puteve kroz provincije i time ojačao trgovinu u regionu. Trgovina je, ponekad, prljav i stresan posao, pa su sagrađena i dva velika kupatila. Car Hadrijan je posetio Džeraš, a u njegovu čast podignuta je Trijumfalna kapija. Većina spomenika koji se mogu danas videti datiraju iz II veka. To su Hram boginje Artemis, Zevsov hram i Nimfaeum. Sveža voda je transportovana u grad od izvora “Ain el Qayrawan i Birkitain”, koji su se nalazili severno od grada. Grad polako naseljavaju hrišćani, koji podižu više od 13 crkava u periodu od 400.- 600. godine. Saborna crkva je sagrađena u četvrtom veku. Sledi obilazak hramove, kolonade, fontane i amfiteatre iz doba Aleksandra Velikog.

Persijska invazija 614. godine izazvala je naglu propast Džeraša. Bilo kao bilo, grad se poput ptice feniks, preporodio tokom Umajadskog perioda. Ali ne zadugo, snažni zemljotres iz 746. godine skoro ga je potpuno uništio. Tokom krstaških ratova neki spomenici su pretvoreni u tvrđave, poput Hrama boginje Artemis. 1878t. godine grupa Čerkeza naselila se ovde, nakon emigracije iz Centralne Azije.

Biblijski treking

Obilazimo Madabu, “grad mozaika” od kojih je najpoznatiji onaj vizantijski iz VI veka, na kojem je prikazana kartu dotad poznatog sveta. Mozaik se nalazi u grčkoj pravoslavnoj crkvi Svetog Jurija. Grad se prvi put pominje u Bibliji, ako i na Meša nadgrobnim pločama, dok je bio moabitski grad. Sredinom II veka p.n.e, nazvan je Amonit. U rimsko doba grad je postao provincijski grad sa glavnim ulicama, lepim hramovima i drugim građevinama. Bio je sedište episkopije i pomenut je člancima Veća Kalsedona 451. godine. Muzej Madabe izlaže arheološke materijale koji su pronađeni u regionu Madabe, kao i mnoge preostale mozaike. Crkva Apostola sadrži veliki i veoma lep podni mozaik. Obilazimo i crkvu Svetog Đorđa koja pripada Grčkoj pravoslavnoj crkvi Jerusalimske patrijaršije. Pravimo pauzu uz sladoled i džus od sveže ceđenog voća. Odlazimo do planine Nebo (Mont Nebo, 850m), gde je po legendi, sahranjen Mojsije. Posmatramo Jordansku dolinu, Izrael i jedva naziremo Mrtvo More. Ovo je mesto odakle je Mojsiju, Božijom voljom, bilo omogućeno da vidi obećanu zemlju, ali ne i da uđe u nju. Najviša kota se nalazi na zapadnom delu gore i zove se Sijaga (Siyagha). Crkva se prvi put pominje u hodočasnom izvetaju izvesne gospođe Aeterije 394. godine. Crkva je sagrađena u uobičajenom baziličnom tipu, proširena u kasnom V veku i obnovljena 597. godine. Postoje ostaci podnih mozaika u crkvi i sporednoj prostoriji kapele. Pre nekih dvadesetak godina u severnoj prostoriji crkve pronađen je veoma lep mozaik.

Dolazimo do kanjona Wadi Zarka (nacionalni park) i njime se krećemo, sve do Mrtvog mora, tačnije Herodove banje. Da je neko na brani pustio vodu, ne biste čitali ove redove. Kupamo se (ili bolje rečeno plutamo) I mažemo blatom punim lekovitih minerala. Mrtvo more, nalazi se na – 395 metara ispod nivoa mora. Ima površinu od 1020 kvadratnih kilometara i najveću dubinu od 398 metara. Glavna pritoka je reka Jordan. Veoma je bogato solju (do 33%), te u njemu nema živih bića. Razvijena je eksploatacija kalijumovih soli, magnezijum-bromida i kuhinjske soli.

I dok sunce nestaje negde iza brda, otprilike gde se nalazi Jerusalim, mi krećemo ka jordanskoj prestonici, Amanu, gde ćemo prespavati. Aman (arapski: عمان) je glavni grad Jordana. Aman, jordanska prestonica na reci Jabok, prostire se na 19 brežuljaka. Ovo je bibliski Rabat, glavni grad Amonita. Simbol grada je crni iris. Godine 2005. imao je preko dva miliona stanovnika u širem gradskom području. Prva tragovi civilizacija potiču iz neolitskog doba, oko 8.500 godine p.n.e. o čemu svedoče I nedavna otkrića. Naime, mestu Ain Gazal otkrivene su naseobine dobro sačuvanih kuća sa finim gipsanim podovima i bezbroj ljudskih figura, izrađenih od gipsa. 200. godine p.n.e grad se zvao Filadelfija, po Ptolemeju II Filadelfu. Danas na tu činjenicu podseća samo ime lokalnog piva.

Kasnije su ovim prostorima vladali Rimljani i Vizantijnci, koji su ostavili velelepne spomenike, poput amfiteatra. Kada su Gasanidi došli u ovo produčje, grad su preimenovali u Aman. Oko 750. godine došlo je do naglog pada značaja Amana i on je ostao beznačajno selo sve do druge polovine XIX veka. Tada je Aman postao važna stanica na železničkoj pruzi Damask-Medina. Od 1921. Aman je prestonica Kraljevine Transjordanije, današnje Hašemitske Kraljevine Jordan. Do 1948. godine Aman je bio maleni gradić. Tada su u njega stigle hiljade palestinskih izbeglica sa područja koje danas kontroliše Izrael. Najnoviji talas izbeglica pristigao je iz Iraka. Šetamo gradom, kupujemo voće i vraćamo se u hotel. U maloj baštici, zarasloj u zelenilo, uživamo u brzoj i hrani koju smo naručili telefonom i hladnom “Amstel” pivu iz hoteskog bara.

24. mart, ponedeljak

Mnoge interesantne ruševine se mogu videti u Amanu. Glavne su Amonitska kula, vizantijska crkva, tvrđava sa vizantijskom crkvom unutar nje, rimski hram Herkulesa, palata Umajadova, rimski teatar (prima 6000 gledalaca, i dalje se koristi za kulturne događaje) i najznačajnije remek-delo novije istorije, Džamija kralja Abdulaha. Odeon i forum se nalaze odmah pored rimskog teatra. Jordanski arheološki muzej se nalazi na tvrđavi. U njemu su izlošene iskopine sa svih arheoloških lokaliteta Jordana.

Krećemo se ka Betanji, mestu gde je Jovan krstio Isusa Hrista na reci Jordan. Mimoilazi nas grupa jordanskih vojnika, koja trči, pod punom ratnom opremom. To ne čudi, na samoj smo granici. Reka Jordan teče od južnih padina Anti-libanskih planina, tačnije od planine Hermon. Tok joj je južni, kroz Genisaretsko jezero. Od tog jezera, formira granicu Kraljevine Jordan sa Izraelom u većem delu toka. Uliva se u Mrtvo more. Jedan deo toka prolazi i kroz Zapadnu obalu, oko čijeg statusa se i dalje pregovara između Izraela i Jordana.

Reka Jordan se često pominje u Bibliji, uključujući i pominjanje u Novom zavetu. U svojoj ukupnoj dužini od 320 kilometara za reku Jordan se može reći da je to mala, uska i spora reka. Između Genisaretskog jezera i Mrtvog mora, Jordanska dolina se zove Gor (Ghor) dolina. Ova sekcija je dugačka otprilike 105km. Reka, njena dolina, more i jezero leže unutar doline “Veliki Procep”. Ova dolina predstavlja inače i depresiju, koja se proteže od Sirije do Mozambika u jugoistočnoj Africi. Jordan se spušta nekoliko hiljada stopa od svog izvora do ušća u Mrtvo more. Najveći deo toka reke je ispod nivoa mora.

U bezvodnom regionu, kao što je Srednji istok, čak i mala količina vode koju nosi sam Jordan može biti od itekakvog značaja. Otuda, za Izrael, Jordan je jedini izvor državnog snabdevanja površinskom vodom. Jordan napaja Genisaretsko jezero koje obezbeđuje Izraelu preko polovine potrebne sveže vode. Vodovodne cevi odvode vodu iz jezera u Nacionalni vodeni nosač, koji donosi vodu izraelskim gradovima, poljoprivrednim dobrima i pustinji Negev. Slani izvori (koji su se koristili radi oticanja u Genisaretsko jezero da bi povećavali njegov salinitet), skrenuti su sa svog početnog toka i sada otiču u reku Jordan južno od jezera. Sveto mesto krštenja je posebno naznačeno radi hrišćanskih hodočasnika, a samo se nalazi blizu ušća u Mrtvo more. Razočarali smo se kada smo shvatili da je reka Jordan jedva šira od nekog, većeg potoka. Nismo, međutim, propustili priliku da brčnemo noge u njenim mutnim vodama, da se grupno slikamo sa srpskom zastavom, kao i sa jordanskim graničarima. Posmatrali smo i Izrael, čija se karaula nalazi na drugoj obali.

Do mirovnog ugovora između ove dve zemlje, koji je potpisan 1995. godine, zona reke Jordan je bila neprijateljska zona, ograničena žicama, minskim poljima i elektronskom prismotrom. Otuda je prilaz reci bio onemogućen, i zona oko reke duž obe obale je bila zatvorena za civilne aktivnosti. U prošlim godinama su poboljšani odnosi između dve zemlje dozvolili obrađivanje zemlje uz ivice reke.

Nastavljamo put ka zamku Kerak. Kerk je utvrđenje koje su podigli krstaši 1142. godine. Oni su sa ovog mesta vešto odolevali arapskim napadima gotovo sto godina, dok, konačno nisu bili savladani. Kao i zamak Karak, Šobak se nalazi južno od glavnog grada Amana. Zamak leži na Kraljevskom autoputu, na brdu okruženom dolinama. Bio je važan krstaški dvorac, poznat kao “Mont Real”, izgrađen pod upravom Baldvina I. Oformljen je 1115. godine, radi kontrole put od Damaska ka Egiptu. 1189. godine osvojio ga je Saladin, a u XIV veku ga obnovljaju Mamluci. To je ogroman dvorac, sa nekoliko kružnih kula i u steni, usečenim bunarskim oknom od 375 stepenika, koji vode do podzemne vodene žile. Smiraj dana nas dovodi do našeg večerašnjeg konačišta u nacionalnom parku Dana, hotela Tower. Vrlo interesantno mesto, mora se priznati.

Pakao Wadi Guveira

25. mart, utorak

Probudili su nas rafali. Zagledamo se u čudu. Izlazimo iz soba, ali nas domaćini smiruju. To američka filmska ekipa, uz pomoć jordanske vojske snima film. Radnja se, naravno dešava u Iraku. Doručkovali smo i pripremili opremu. Pošto sun as filmadžije odbile, upuli smo se u predivni kanjon Wadi Guveir. Kretali smo se rečnim dnom sve do Feinana. Usput smo nailazili na razne prepreke, ali i vrlo zanimljive životinje. Na pojedinim mestima smo se spuštali uz pomoć užeta. Cela deonica bila je duga 15 kilometara.

Sledi odvajanje grupe, oni umorni džipom se vraćaju u Danu, a mi, posle preko potrebnog omora i osveženja u jedinom urobanom mestu na celoj trasi, nastavljamo put, serpentinama, tako da će instrumenti pokazati, kada se, već po mraku, pojavimo na kapijama Dane, da smo tog dana prevalili 31 kilometar. Čak nam je i domaćin čestitao, ložeći nas da to nije ni jordanka vojska u stanju.

26. mart, sreda

Egzotično ukrašen kombi (sve sa resicama, zastavicama I jambolijama) prebacio na je do čuvene Petra, grada uklesanog u ružičastom kamenu, jednog od novih, svetskih čuda. Ovaj fascinantni datira iz perioda Nabatejaca i nalazi se na listi svetske kulturne baštine UNESCO-a. Široj publicci postao je poznat posle III dela storije o Indijani Džonsu, koji je sniman i na ovim lokacijama. Petra se može opisati kao “ljubičasto – crveni” grad. U svojim nedrima krije mnogobrojne spomenike izvajane u obojenim stenama. Ima popločane ulice, hramove, kupatila, kuće i kapije. Manji grobovi vode poreklo iz II i III veka.

U potrazi za svetim gralom

Petra se nalazi južno od Amana. Ostaci građevina paleolitskog i neolitskog doba (10000. – 6000. g p.n.e) otkriveni su u Bejdi (severno od Petre) i u Sabri (južno od Petre). Tokom gvozdenom dobu (800. – 600. g. p.n.e), Um el Bijarah (Um el Biyarah) je postao jedno od najvažnijih staništa Edomitskog kraljevstva. Nabateanci su u Petru dospeli Arabijskog poluostrva u VI veku pre Hrista. Tada su prvo naselili stenu Um el Bijarah, odakle su mogli da se uspešno odupru napadima grčkog generala Antigone 312. godine pre Hrista. U helensko i rimsko vreme, Petra je bila glavni grad Nabataenovog kraljevstva (IV vek pre Hrista pa sve do 106. godine). Tako je postala glavni karavanski centar u okruženju. Nabataeanci su trgovali sa aromama iz Arabije, svilom iz Kine i začinima iz Indije. Ove artikle su nosili u Gazu i Aleksandriju. Kralj Aretas treći je u to vreme kontrolisao Damask.

25. godine pre Hrista, Augustus je pokrenuo ekspediciju ka Južnoj Arabiji, kako bi kontrolisao trgovinu začinima, ali je u tom poduhvatu finansijski propao. Uspostavio je morsku vezu između Arabije i Aleksandrije, preko Crvenog mora i Nila. Odustajanje od trgovine kontinentalnim putem, uzrokovalo je postepenu ekonomsku propast Petre. Godine 106. konačno je pripojena Rimskom carstvu, pod upravom cara Trajana. Istog onog vladara koji je podigao Bosru u Siriji, kao novi glavni grad provincije Arabije. Petra je postala sedište episkopije Palestine Tercije u vizantijskom periodu. Godine 363, Petra je uništena snažnim zemljotresima. Tokom krstšaške invazije, Petra je uspela da povrati nešto od svog značaja. Sagrađena su tri nova utvrđenja. Sultan Mamluk Bajbars je posetio Petru 1276. godine na putu za Karak. Od tog vremena pa do 1812. godine, ovaj grad je izgubljen u vremenu i prostoru. Te, 1812. godine, švajcarski putnik Johan Burkhardt ponovo je otkrio ovaj antički spomenik.

Nabataeanci, jedni od najdarovitijih naroda u istoriji, bili su pleme starih Arabljana. Dok su živeli u Arabiji, Nabataeanci su postigli izvestan stepen decentralizacije. Postali su neosporni gospodari trgovačkih regionalnih tura, naplaćujući takse, štiteći karavane natovarene arabijskim tamjanom i mirom, indijskim začinima i svilom, afričkom slonovačom i životinjskim kožama. Profit od karavanskih poslova je omogućio Nabataeancima da uspostave i organizuju snažno kraljevstvo koje se pružalo do Damaska, uključujući delove Sinaja i pustinje Negev. Time su uspeli da ovladaju velikim delom Arabije. Ovo nije bio lak zadatak, kada se uzme u obzir da je ceo region bio pod dominacijom rivalskih grčkih frakcija Hasmonaeansa i kasnije Rimljana. Oni su vodili žestoke ratove, ali su pribegavali i veštoj diplomatiji, kako bi očuvali svoju nezavisnost i civilizaciju. Nisu verovali u “nacionalnu posebnost”. Bili su otvoreni ka stranim kulturnim uticajima, prihvatajući ih i dodajući im svoj duh. Kao konačni rezultat ove saradnje pojavilo se sjajno “kulturno pretapanja”. Kratka šetnja po Petri svedoči o ovome. Dovoljno je pogledati u bilo koji izvajani spomenik i prepoznaće se egipatski, mezopotamski i lokalni stilovi, objedinjeni u savršenstvu forme.


Obeliskov grob (Bab as Sik Triklinijum) je sjajan primer preplitanja istoka i zapada. Obelisk je zasigurno egipatski uticaj, niša između Obeliska je grčko – rimski uticaj. Triklinijum je lanac s tri klupe, napravljen radi gozbi, koje su se odigravale svake godine, u čast mrtvih u Nabataenskom kraljevstvu. As Sik (As Siq) je stari glavni ulaz u Petru. Dug je 1200 metara, uzak i sa visokim strmim stenama (do 80 metara), koje se uzdižu dug puta. Prolazeći kroz klanac, uživamo u čarima geoloških formacija, obojenih stena, vodenih kanala (usečenih u litice), brana i zavetnih niša usečenih u stene. I onda se odjednom pojavila pukotina. I kroz pukotinu smo ugledali čudesnu riznicu (Al Khazneh, Treasury.

Svakako najlepši spomenik u Petri. Morali smo ručno vratimo vilicu na njeno mesto. A onda smo ponešto saznali I o istoriji ovog mesta. Nastao na jedinstven način, klesanjem u steni, inspiraciju je pronašao u dodirnim tačkama helenske, aleksandrijske i tada sveobuhvatne nabataenske kulture. Tek na ovom mestu, shvatite koliko ste patuljasti pred čudima poršlosti, pred ovakvim džinom širine 30 metara i visine 43metara. Spomenik je izvajan u I veku pre Hrista, kao grob važnog nabataenskog kralja. Neki naučnici tvrde da je kasnije korišćen i kao hram.

Kolonadna ulica prolazi kroz gradski centar, s boka je oivičena nizom javnih građevina, radnji i hramovima. Nimfaeum je ukrašavao tu ulicu, mermerni pločnik je i dalje vidiljiv. Nailazimo na grupe nabataenskih grobova sa komplikovanim rezbarijama. Pozorište izgleda da je iz Rimskog perioda, ali su ga izgradili Nabataenaci u I veku, kao odjek rimskog uticaja. Izvajano je u tvrdoj steni, osim delova prema čelu na obe strane, gde je deo izgrađen kao samonostojeći. Pozorište je primilo 3000 posetilaca. Potražnja je bila velika, pa je kasnije prošireno na 7000 sedišta.

Razgledamo Urnov grob, najveći od grobova. Datira iz 70. godine, a stilski je izmenjen u V veku, kako bi poslužio za vizantijska crkva. Iznad glavnog ulaza nalase se tri dvorane. Sledi Palatni grob, prelepo izvajan spomenik podseća na palatu, otuda mu i ime dolazi. Iako je dosta oštećen i dalje deluje veličanstveno. Sastavljen je iz tri nivoa, bogato je dekorisan, sa stubovima i ornamentima. Latinski natpis iznad ulaznih vrata groba Sekstiusa Florentinusa (Sextius&Florentinus) pomaže nam da znamo kome pripada. Sekstius je bio upravnik provincije Arabije i želeo je da bude ovde sahranjen. Njegov grob je izvajan u periodu od 126. – 130. godine.

27. mart, četvrtak

Naš današnji cilj je poprilično ambiciozan. Poseta Aronovom grobu na planini Hor, južno od Petre (Jebel Haroun). Aron je Mojsijev brat. Upokojio se na gori Sinaj, ali je njegov grob kasnije prenet na ovo mesto. Sultan al Nasir Muhamad, sin od Kalavuna, obnovio je ovo svetilište 1320. godine. Zato ne treba da čudi što se na jevrejskoj grobnici nalaze muslimanski polumesec. Svetilište je prekriveno belom kupolom, dok je kripta ispod molitvene hale. Aron je poštovan od strane lokalnog stanovništva kanjona Muse i Bdul beduina i proslavlja se godišnjim festivalom u jesen.

Iscrpnjeni naporniom pešačenjem, praćeni žarkim Suncem, ovde smo sa zadovoljstvom predahnuli. Bilo je vremena i da se pojede pasulj, da se popije čaj, malo osunča, a onda je došlo vreme za povratak. Očekivao nas je još jedan zanimljiv lokalitet; Visoko mesto žrtvovanja (High place of sacrifice). Nadali smo se da mi nećemo biti ti, koji će biti žrtvovani. Ovo mesto se uzdiže nad Petrom nekih stotinka metara, a odavde se pruža veličanstven pogled na gradu. Mesto je bilo važno pagansko svetilište, gde su se održavali obredi slavljenja nabataenskih bogova, uz prinošenje žrtava. Moguće da je mesto korišćeno i za obrede sahranjivanja. Slede Kraljeve grobnice, koje su prednjačile po lepoti, dok ih erozija nije uništila. Petru smo napustili po mrklom mraku. Duž tesnaca postavljene su kese sa svetiljkama, da osvetle put.

28. mart, petak

Danas završavamo boravak u Petri. Zato se trudimo da upijemo što više, da akumuliramo utiske, pa da ih posle, kad bude vremena, razvijemo poput filma. Petri prilazimo sasvim sa drugog kraja, forsirajući kanjon Wadi Muthlim). Razgledamo Kuasr Al Bint hram (Qasr al Bint), po svemu sudeći centralni hram nabataenske prestonice. Predstavlja jedinu građevinu u Petri, koja je preživela vekove zemljotresa i poplava. Njegova tvrda građevina, dominira ogromnim popločanim svetim mestom, koje je bilo dostupno vernicima, dok su sam hram i oltar ispred njega bila rezervisane za sveštenstvo.

Do manastira Ad Deir stiže se posle uspona od 800 stepenika koji vode u planinu Ad Deir, u veličanstveni doživljaj duž puta ka manastiru. Oni koji nisu u kondiciji mogu unajmiti magarca ili kamilu. Kad se dostigne vrh, nailazite na drugu po redu, slavnu građevinu u Petre, čuveni manastir. Ogroman u svojoj veličini, i dalje uliva ogromno strahopoštovanje. Sveobuhvatni dizajn liči na onaj iz Kazneha, ali su obrisi svedeniji. Najverovartnije je ovo bilo mesto hodočašća. Vešti lokalni penjač pomogao nam je da se domognemo njegovog vrha. Ovde se mogu pazariti I zanimljivi suveniri, popiti čaj ili družiti sa vodičevim psom Viskijem. U vizantijsko vreme, Ad Deir je verovatno korišćen kao crkva.

Pesak sećanja i pustinjska lisica

29. mart – 01. april 2008. godine

Popodne krećemo ka Wadi Rumua. Dolina Rum nalazi se na nekih 70 kilometara severoistočno od Akabe. Geolozi smatraju da je nastala krupnim pucanjem površinskih slojeva Zemlje. Kao posledica enormnog preokreta koji je slomio velike delove granitnih i peščanih grebena sa planina Afro-azijskog pojasa. Neki od grebena visoki su do 1000 stopa i pokriveni su uglačanim kupolama, koje su oblikovali pustinjski vetrovi. U periodu od VIII do VI veka pre Hrista, ovo mesto je bilo poznato pod nazivom Dolina Iram.

Izvori sveže vode napravili su od Ruma, mesto susreta karavana koji su išli ka Palestini i Siriji od Arabije. Neolitski kremen, grnčarija gvozdenog doba i mineanski grafiti pokazuju da je ova teritorija bila naseljena još pre Nabataenaca. Na brdu, u podnožju vrha Rum, nalazi se Alat hram koji je podiglo plemene Ad. Tamudički zapisi, koji se nalaze u podnožju obe strane glavne doline, mogu se naći na starim kamenim konstrukcijama. Ovi zapisi na hramu potvrđuju preislamsko učešće arabijskih plemena u konstrukciji svetilišta. Hram je bio preuzet od strane tamudskih plemena, i tako su njihovi grafiti pokrili rane nabataenske zapise na zidovima i stubovima

Došavši u Wadi Rum, u prihvatni centar za turiste, smeštamo se kod našeg domaćina. U selu obilazimo prodavnice i nabavljamo namirnice. Večeramo, još malo priče i onda na spavanje. Sutra nas čeka naporan treking po kanjonu Raquabat. Sledećih tri dana proveli smo u pustinji u kojoj smo i noćili.

Svo vreme imali smo logističku podršku džipova, koji su prenosili naše rance, prostirke i šatore, kao i namirnice. Beduini su nam formirali logore i pripremali hranu. I zabavljali su nas pevajući uz pratnju žičanog insrumenra ud. Noći su u pustinji hladne i vetrovite, pa je neophodno upaliti logorsku vatru. Dani su žarki, a tokom letnjih meseci, ovakve aktivnosti se ne preporučuju,

većinu stvari čovek radi iz pohlepe

bez vode, padam iscrpljen...

sve ostalo je legenda


Obilšli smo i kanjone Barrah i Burdah, kao i poznati kameni most. Susretali smo i druge grupe s džipovima, ali i karavane kamila. Na kraju, domaćini su nam priredili pravu gozbu i od nas se srdačno pozdravili. Posle četiri dana u pustinji, krećemo se ka morskoj obali, ka Akabi.

Tamo daleko kraj mora

Uputili smo se u Akabu (Aquaba) grad na Crvenom moru. Nalazi se na tromeđi Jordana, Egipta i Izraela. Smestili smo se u hotelu i jedva dočekali da se istuširamo. Grupa je otišla na kupanje i ronjenje. Grad je prosperitet doživeo tokom rimske vladavine. Držao je strategijsku lokaciju na karavanskim putevima između Sirije, Arabije, Egipta i Palestine. U vizantijsko vreme Akaba je bila sedište episkopije. 1116. godine, krstaški kralj Baldvin okupirao je grad. Godine 1505. sultan Mamluk Kuanzuh preuzima grad i gradi utvrđenje, koje je i dan danas dobro očuvano. Pod turskom vladavinom, Akaba je deo provincije Hijaz. Otomanski sultan Salim Murad obnovio je tvrđavu, koja je 1917. godine korišćena kao glavni štab Šarefa Huseina ibn Alija, vođe velike arapske revolucije. Pored ove tvrđave, isti vladar je sagradio kuću koja je kasnije pretvorena u memorijalni muzej Hašemitske kraljevske porodice. Odlazim u lokalnu berbernicu da se malo “uljudim”. Sad se već osećam prilično dobro. Još malo hrane, poneko pivo i opet sam u sedlu. Kupujem diskove sa lokalnom etno muzike I razgledam lokalnu, egzotičnu pijacu. Iz izloga, gledaju me mrtve oči odranih jagnjića. Jedino sa glave nije skinuto krzno. Pridružujemo se grupi na plaži “Japanski vrt” i uživamo u plivanju. Ukrcavamo se na brodić sa staklenim dnom, sledi povratak u Akabu. Prolazimo pored lokalnog stanovništva, žene se kupaju komplet obučene. Mimoilazimo brodove gorostase i približavamo se gradu, iznad kojih se vije zastava ogromnih razmera. Da nije postavljena tu, samo da nervira Jevreje, pitaju se neki moji saputnici.

02. april, sreda

Ustajemo rano i užurbano se pakujemo. Odlazimo do autobuske stanice i smeštamo u autobus na redovnoj liniji Akaba-Aman. Put je prilično monoton, ali pruža dovoljno vremena da se nešto, pročita, ponešto zapiše, a o ponečemu i razmisi. Došavši u Aman, ukrcavamo se u par taksija, koji nas u sjajnom slalomu, prevode kroz carinsko-birokratske formalnosti i tako smo opet u Siriji, u njenom glavnom gradu, Damasku. Prešli smo iz jedne arapske zemlje u druge, iz jednog državnog uređenja (kraljevina) u drugo (republika). Ali postoji jedan zajednički imenitelj, svugde veliki plakati sa slikama sadašnjeg vladara (sina) I njegovog predhodnika (oca).