Hulio Iglesijas, jedan od najpopularnijih latino pevača, nastupiće 9. juna u „Beogradskoj areni“. U dosadašnjoj karijeri ovaj šansonjer snimio je 77 albuma, koji su prodati u tiražu od oko 250 miliona primeraka širom sveta. Takođe, Iglesijas je održao oko pet hiljada koncerta, a beogradska publika je imala priliku da ga vidi i čuje uživo pre deset godina.

Hulio Iglesijas, rođen je 23. septembra 1943. godine u Madridu, a muzikom je počeo da se bavi 1968. godine. Kao mladić nije mu bila na pameti muzička karijera, hteo da postane advokat jer je to bila želja njegovog oca (ovo obećanje je ispunio 2001. godine, kada je nakon uspešne muzičke karijere uspeo da završi fakultet i dobije dugo očekivanu diplomu). U studentskim danima je branio za fudbalski tim Real iz Madrida, ali je njegova sportska karijera prekinuta nakon automobilske nesreće 1963. godine. Taj događaj je, kako se ispostavilo, bio presudan da počne da se bavi muzikom.

Dok se oporavljao, počeo je da svira gitaru i komponuje, a nakon završenih studija engleskog jezika, ozbiljno se posvetio muzici. Krajem šezdesetih osvojio je prvo mesto na festivalu u Benidormu, a nakon toga je počeo da snima albume i njegova popularnost je konstantno rasla. Nastupao je širom Evrope i Južne Amerike i sticao brojne fanove, pa je počeo da snima albume ne samo na španskom već i na italijanskom, portugalskom, francuskom i nemačkom jeziku. Početkom osamdesetih počeo je da peva i na engleskom, čime je osvojio američko i britansko tržište, i to najviše hitom „Begin the Beguine“. Ipak, najveću popularnost Iglesijas je stekao albumom „1100 Bel Air Place“ (1984), na kome se nalaze legendarni dueti sa Vilijem Nelsonom i Dajanom Ros. Dobitnik je „Gremi“ nagrade 1988. za najbolji latino pop album „Un hombre solo“, a nakon toga uglavnom snima albume na španskom jeziku. Godine 2003. objavio je veoma popularan album „Divorcio“ i nakon toga krenuo na desetomesečnu svetsku turneju. Prošle godine ovaj šezdesetpetogodišnji pevač objavio je album „Quelque chose de France“.

Hulio Iglesijas je pre deset godina prvi put nastupio u Beogradu, a tada je pred koncert u Centru „Sava“ priznao da, iako je to bila njegova prva poseta, da zna dosta o Jugoslaviji. - Kada čovek dođe u vašu zemlju, a godinama smo svi na televiziji gledali samo o ratu, ubijanjima i deci u zbegovima i razorenim porodicama, oseća nekakvu krivicu i želi da to na neki način saopšti. Moj dolazak ovde je način dokazivanja samom sebi kako i dalje uspevam da sanjam o tome da me ljudi vole. Ja sam zabavljač i zabaviti ljude, kada izađem na pozornicu - to mi je životni cilj - rekao je tada Iglesijas.

Inače, Iglesias iza sebe ima dva braka i osmoro dece, a najpopularniji široj javnosti je Enrike, koji gradi pevačku karijeru. Poslednji Iglesijasov sin rođen je prošle godine.

Hulio Iglesijas, jedan od najpopularnijih pevača svih vremena, koji će posle deset godina ponovo nastupiti u Beogradu („Arena“, 9. jun) planira da ponovo angažuje nekoliko manekenki za snimanje svojih spotova jer smatra da su srpske žene među najlepšima na svetu.

On, praktično, nastavlja tradiciju jer je sličnu akciju organizovao i kada je u organizaciji „Karić fondacije“ gostovao na dva koncerta u Centru „Sava“. tada je na audiciji izabrano nekoliko topmodela, među kojima su bile Ines Pokimica, sada Jevrosimović, supruga srpskog Bila Gejtsa Veselina Jevrosimovića, i Zaga Momčilović, tada manekenke modnog studija „Klik“. Devojke su provele nekoliko dana na sunčanim Karibima, spojivši posao i zadovoljstvo. Koja će srećnica ovog puta imati tu čast da bude izabrana videćemo kada slavni pevač bude stigao u Beograd. Ulaznice za njegov koncert se još mogu nabaviti po cenama od 2.500 do 5.000 dinara. Iglesijas, koji će u Beograd doputovati privatnim avionom, dolazi sa brojnom pratećom ekipom. Na sceni će biti 13 ljudi, među kojima i dva prateća vokala i dva tango para, a saznajemo da će pevati samo svoje najveće hitove. Iako je zvezda, organizatori kažu da su njegovi zahtevi bili uobičajeni, a da će se za hranu pobrinuti hotel „Hajat“, u kojem će biti smešten u predsedničkom apartmanu.

Koncert u Areni

Interesantno je bilo uporediti publiku koja je prisustvovala prvom koncertu sa onom koji su bili na drugom nastupu Iglesijasa. Jer, koliko su posetioci drugog koncerta bili pretežno obična koncertna publika - relativno boljestojeći Beogradjani, iz više srednje klase - toliko je prvi koncert bio višeznačno ogledalo naše svakodnevice i skoro kastinskih podela u SRJ na kraju 20 veka.

Bombastično najavljivani koncerti Hulija Iglesijasa, proslavljenog španskog ex- fudbalera/zavodnika/pevača/zabavljača i medjunarodne mega-zvezde, konačno su prošli. Još nekoliko dana će srećnice, kojima se ukazala prilika da slušaju i gledaju senjor Hulija, prepričavati komšinicama utiske, a ove će ih (širom otvorenih očiju, ušiju i usta) sa pažnjom i zavišću pratiti. Posle toga, zna se: svako čudo...

Red pevušenja, red vulgarnosti

Ukoliko bismo pokušali da napravimo uobičajeni prikaz koncerta, može da se kaže kako su Iglesijas & co. "tezgu" odradili sasvim korektno. Besprekorno ozvučenje, dobri i inteligentno odabrani svetlosni efekti, tri sjajna prateća (ženska) vokala, odličan igrački par (argentinski tango u vrlo erotičnoj verziji) i muzičari - profesionalci iz snova - instrumentalisti o kojima bi vredelo pisati nadugačko i naširoko. To bi bili pozitivni aspekti koncerata posmatranog sa umetničke strane.

Kada govorimo o Iglesijasovom pevanju, ono je moglo da zadovolji samo posetioce koji su ili a) njegovi nepopravljivi obožavaoci (citati kao "obožavateljke"), ili b) romantične dušice sa niskim muzičkim kriterijumima. Mali raspon isto tako malog i nemoćnog glasa, koji je zvučao komično kad god bi Hulio pokušao da izvede neku iole komplikovaniju pevačku bravuru, nije mogao da izvuče ni sve vreme "do daske odvrnuti" eho.

Njegovo pevušenje, koje bi odgovaralo nekoj boljoj letnjoj bašti, povremeno je uspevalo da ponese publiku, a kad bi se muzičari raspomamili (što je stvarno moćno zvučalo), posetioci su reagovali veoma burno i sa oduševljenjem. Sve je to bilo povremeno prekidano kraćim Iglesijasovim monolozima (na engleskom; pevao je na španskom, engleskom, italijanskom, francuskom i srpskom), od kojih su neki sadržavali duhovite opaske, bilo je i jeftine kurtoazije i podilaženja publici, a povremeno je senjor Hulio iznenadjivao zabrinjavajućim vulgarnostima.

Naravno, profi sa ogromnom rutinom - a Iglesijas to sigurno jeste - zna kako maksimalno da podigne temperaturu u dvorani. Jedan od proverenih načina za to je: udariti na patriotsku ili neku sličnu kartu u Bgd verziji to je značilo - "Tamo daleko". Otpevavši jednu strofu i refren ove pesme (i to po dva puta na oba koncerta), praćen svadbeno-euforičnim urlanjem prepune sale, Hulio je stručno pogodio nerv prosečnog Srbina; svi su se radovali.

"Tamo daleko" - i pesma i sedište

Istina, ostalo je nejasno da li je ideja za izvodjenje ove pesme došla od nekog promućurnog člana Iglesijasovog tima, ili je to učinjeno na nagovor nekoga iz organizatorske ekipe (Fond "Braća Karić"). Ako je reč o drugoj varijanti, misteriozno je što je izabrana ova pesma, a ne npr. "Himna sv. Savi", što bi bilo sasvim u skladu sa nastojanjima BK da se odavno izraženi - i sve izraženiji - krajnje (povremeno do neukusa potencirani) bliski odnosi BK i Srpske pravoslavne crkve. Postoje nagoveštaji da je neko ipak na vreme shvatio kako ne bi bilo zgodno da "Uskliknimo s ljubalju..." otpeva jedan - zaboga! - katolik. Organizacija je priča za sebe. Već na konferenciji za novinare je deformisanom profesionalcu ponešto zasmetalo. Više glamura i propagande (sokovi, žvake, kojekakve brošure), manje pres materijala. Onda je na red došlo može/ne može mrcvarenje oko dozvole snimanja (TV kamere i fotografisanje) tokom koncerta. Prvo su mediji obavešteni da je "slikadžijama" ulaz striktno zabranjen. Zatim je dosla informacija kako je slikanje ipak dozvoljeno tokom izvodjenja prve dve pesme.

Konačno, ispostavilo se da fotoreporteri (oni, koji su uspeli da udju, pošto je dobar deo njih "iščezao" sa spiska akreditovanih; ali, šta se sve dešava sa spiskovima akreditovanih novinara i snimatelja za priredbe koje se održavaju u Centru "Sava" predstavlja posebnu vrstu legende) mogu da slikaju Veliku (onizu) Zvezdu, ali - sa ulaza u dvoranu. Dakle, sa udaljenosti koja zahteva pozamasan teleobjektiv; ili, ako vam se ovakav opis više dopada, onoliko udaljeno kao što je to od mesta na kojem je sedeo novinar Naše Borbe. Tamo (vrlo) daleko...

Svi oni malerozni posetioci Centra "Sava", koji su imali mesto u 17. redu balkona, znaju šta to znači. Reč je o mestu koje bi pre trebalo da spada pod "plafon", nego pod "balkon". Negde u izmaglici se nazire bina. Na bini se (valjda) nešto dešava. Par koji je sedeo ispred zaslužuje sve pohvale: poneli su korpulentni dvogled. Slutimo da im je dotični omogućio da bar koliko-toliko osmotre (ko zna koliko puta "zatezano") Iglesijasovo lice.