Počelo je prilično dobro. Diplomirao je na Jelu, čiji je darodavac bio njegov deda. Kao svoju profesiju izabrao je rad u školi. Jedino mu se to i dopalo. Kao profesor u školi nije se pokazao. Bio je suviše blag sa svojim učenicima. Zato se okrenuo svetu zakona ....

Nije uspeo ni kao advokat. Bio je previše blagonaklon prema svojim klijentima, i suviše zaokupljen pravdom da bi mogao da misli na honorare. Tada je počeo da se bavi trgovinom. Ni tu se nije proslavio. Tačnije – propao je. Mislio je da nije pošteno da preskupo naplaćuje svoju robu, i olako je davao ljudima »na kredu«. Za to vreme pisao je pesme, ali, iako ih je štampao, honorar nije bio dovoljan da pokrije ni svakodnevne troškove. Tako se manuo pisanja pesama.

Zato je odlučio da postane sveštenik i završio je harvardsku Bogosloviju i službu Božiju obavljao u Bostonu. Ali, tu se zamerio uticajnim članovima crkve zbog svojih liberalnih stavova u vezi sa rasizmom i prohibicijom. Morao je da se povuče ...

Onda je pomislio da bi možda mogao da se bavi politikom, i tu nešto izmeni nabolje. Abolicionisti su ga izabrali kao njihovog kandidata za guvernera države Masačusets. Izgubio je na izborima. Ipak, nije odustajao i kandidovao se za kongresmena... Nije bio izabran. Propao je i kao političar. Onda je počeo gradjanski rat, i prijavio se kao dobrovoljac. Bio je vojni sveštenik pri dvadeset drugom dobrovoljačkom puku Masačusetsa. Dve nedelje kasnije povukao se, jer je ovaj zadatak bio pretežak za njegovo narušeno zdravlje. Imao je već 76 godina. Tako nije uspeo ni kao vojni sveštenik. Tada su mu našli nekakav posao na birou pri Ministarstvu finansija u Vašingtonu, gde je proveo poslednjih pet godina života. Ni u tom poslu nije napredovao. Nije ga voleo.

Džon Pirpont umro je kao promašen čovek. Čega god se latio, završavalo je neuspehom. Njegov grob je obeležen malom nadgrobnom pločom u Kembridžu, Masačusets. U granitu su uklesane reči: »Pesnik, sveštenik, filantrop«.

Sa ove vremenske razdaljine, on uopšte nije bio promašen čovek. Njegova posvećenost pravdi, želja za ljubavlju i priznanjem, aktivno učešće u svim važnim dogadjajima njegovog vremena i njegova vera u snagu ljudskog uma ne zvuče kao promašaj. I, mnogo toga što mu se tada činilo kao neuspeh, u stvari je uspeh. U njegovoj zemlji obrazovanje je napredovalo, mnoga pravna pitanja razrešena u korist pravde, poboljšani su uslovi kreditiranja, a iznad svega – ropstvo je zauvek ukinuto.

Zašto govorimo o Džonu Pirpontu? Istina, ova priča i nije tako neobična. Tačno je i to da su mnogi reformisti njegovog vremena delili sličnu sudbinu, slične poraze i uspehe. Medjutim, Džon Pirpont se ipak po nečemu od njih razlikovao. Svake godine, veliki deo čovečanstva slavi jednu njegovu pobedu. Uspomena na njega tada oživi u našim srcima...

Reč je o jednoj njegovoj pesmi.

Ona ne govori o Hristu, u njoj nema andjela, čak ni Deda Mraza. To je jednostavna pesmica o radosti koju osećamo dok se vozimo saonicama koje vuče jedan konj ... Kroz hladnu belinu zimske noći, sa razdraganim društvom koje se smeje i peva celim putem. Ništa više... Ništa manje... »Džingl Bels«... Džon Pirpont je napisao »Džingl Bels«.

Napisao je pesmicu o jednoj od malih stvari koje nas čine srećnima, pesmu koju zna najmanje 300-400 miliona ljudi u svetu. Pesmicu o nečemu što većina nas nije doživela, ali može kroz pesmu da zamisli. To nije neuspeh!

Džon Pirpont napisao je ovu pesmicu u jedno snežno prepodne, kao poklon svojoj porodici, prijateljima i crkvenoj zajednici... i tako za sobom ostavio najlepši božićni poklon. Nije baš za pod drvce, ali je poklon nevidljive i nepobedive radosti.