POSVEĆENI

Šetam u našem Velikom danas, na dan kada smo se sreli, u danu kada se nebo svojim osmehom sunca na tren otvorilo — isto kao tog prvog dana kada smo se prvi put poljubili, zauvek zagrlili, s obećanjem da ćemo zauvek biti jedno drugom posvećeni

Adom šetam danas zagrljen mislima o nama, a ljudi kažu da šetam sam O tako je to lakonski i u neznanju nepažljivo i u neinteresovanju, Jer da su hteli, znali bi da sam nisam Da uvek šetam s tobom sa zadatom rečju gde god da jesam

Birajući pesme, pevam ih s tobom i prisećam se svega. Pa me pitaju koja je bila najlepša? Kako da izaberem — kad je kao pesma svaki dan bio nezaboravan.

A s pesmom i pitanja kako čovek deli sebe s nekim koga više nema? Šta tada znači rečenica: Volim te. I kada kažem da te danas volim više nego juče, plaši me to priznanje — jer razum ne prihvata da sam te ikada voleo manje. Kao da smo oduvek — jedno.

Šetam, radim, stvaram, tražim te u svakom danu, u svakoj nadi, i samo jednoj želji, da ćemo se opet sresti. Ali razum mi šapuće istinu: da to ne treba da želim, jer ne postoji niko drugi ko bi mogao nalik tebi biti

Budim se svakog jutra u nadi da će se ipak desiti nešto više od poznatog Znam potajno da neće, ali opet kažem sebi — od tebe ne smem odustati, jer druge prilike nema; sve drugo je uvek - nešto drugo a to drugo nisi ti

Pitaju me: Koja je bila vaša pesma? A ja pitam njih — Šta to znači? Kažu: Ona koju ste najviše voleli. A šta da im kažem, osim: Svaka. Svaka pesma je bila naša, jer svaki dan je bio naš. Naš život i ovo Postojanje. Kao da su skrojeni za nas dvoje, i to smo dokazivali svakog dana.

Svaki korak, svaki tren bio je naš — živeli smo svaki dan potpuno, u strahu da nešto ne propustimo, znajući da sve što ostane iza uvek je neponovljivo samo

Kažu mi: Vredan si, previše radiš. A ne znaju — da je sve što oni vide ukradeno između dva uzdaha, između dva pogleda, između dve pomisli o tebi između dva naša života smo mi — posvećeni jedno drugom

Da si tu, znam — rekla bi mi ima li prave istinitosti Jer oboje smo živeli istinu sa eksponentom najveće iskrenosti.

Danas sam trebao da predam svoj rad. Ali niko me ne zove. Niko me ne proziva. Kao da svi znaju — pa neće da me uznemiravaju danas kad mislim o tebi.

Često pitaju za tebe, i pitaju — Koliko si je voleo? A kako da im odgovorim, Kada nisam prestajao, i to svakog dana sve više? da to nema dana kada može stati, i gde da stavim to „više“? Kako da ga nazovem?

Znam, Onaj ko nas je spojio, mislio je i na posle — da život i mišljenje o nama produžimo.

A ja sam živeo u našem voljenju, pretvorenom u jedno veliko srce. A koliko veliko, pitaju? Onoliko veliko da može stati — Sve!

Vreme prolazi u nedostajanju, u mislima o tebi, s jednom suzom tuge, i s večitom željom ljubavi moja Znam da bi me tada pomilovala, glavu svoju na moju naslonila, i s osmehom, poznato rekla: „ Budalice moja. “

✍ Đerđ F. Lazar, 2025.