Šta su zvezde, pitaš? Ma kakvo li je to pitanje? Pa to su ona mala svetla koja sjaje po noći na nebu. Ima ih mali milion i sva su žućkasta. Dobro, tu i tamo je koja šarena. Ah da, i tu i tamo, pokoja padne na zemlju. Verovatno nije bila dobro pričvršćena za nebo. Samo, ako tako nastave, moglo bi se dogoditi da ih jednoga dana više ne bude tamo gore. A, da li je to baš tako? Oduvek su se ljudi pitali, šta su to u stvari zvezde. Znamo kao izgledaju, znamo da se kreću po nebu (posledica Zemljine vrtnje oko svoje ose, a zbog istog razloga Sunce i Mesec izlaze i zalaze, smenjuje se dan i noć), ali što su u stvarnosti zvezde? Od dana kada je čovek prvi puta pogledao kroz teleskop, pa sve do danas, zvezde su mu uvek izgledale kao tačkice. Ma koliko gradili velike i moćne teleskope, zvezde uvek vidimo kao sitne tačkice. Pa zašto je to tako? Jednostavno. Zvezde su toliko daleko, da ih ni najmoćnijim teleskopima ne možemo dovoljno "povećati" da ih vidimo drugačije. I što sada? Ništa. U našemu susedstvu imamo jednu dovoljno veliku zvezdu, da ju bez problema možemo promatrati i najmanjim teleskopima, najmanjim dvogledima, pa čak i prostim okom. Zvezdu od koje smo mnogo naučili o onim malim zvezdama što nam svake vedre noći blistaju ponad glava. Jedino što ovu našu zvezdu možemo promatrati samo po danu. Pogađate, reč je o Suncu!

Gledajući Sunce, gledamo i zvezde. Pa, da skratim, može se reći da su zvijezde divovske kugle usijana plina, koje imaju vlastiti izvor energije (termonuklearni procesi u središtu jezgra), vrlo su visoke temperature i goleme mase. Eto, kratko i jasno. Puno je knjiga napisano o zvezdama, pa se stoga nećemo upuštati u dublje analize, jer nije ovo mesto za to, niti je to svrha ovih stranica. Jednostavno, neobavezno pričamo o zvijezdama .

Osim Sunca, koja je nama najbliža zvezda? Neki su možda čuli za zvezdu koja se zove Proxima Centauri, poznata i kao Alpha Centauri. Njena udaljenost od nas iznosi 4,3 svetlosne godine. Kakve sada godine pitate se? Jednostavno. Udaljenosti među zvezdama su toliko velike da se na njih ne mogu primenjivati mere koje se koriste na Zemlji. Pa, da bi mogli meriti zvezdane udaljenosti, moramo ih meriti njima primerenim "aršinima". Kako kilometri ne dolaze u obzir jer su to u stvari "bubice" od mera udaljenosti, ljudi su se dosetili i uzeli udaljenost koju svetlost pređe za jednu godinu i dali joj ime "svetlosna godina". Eto. Pošto znamo da se svetlost kreće brzinom od oko 300 000 kilometara u jednoj sekundi, pokušajte zamisliti koliko je to kilometara sadržano u 4,3 svetlosne godine i shvatićete zašto kilometri nisu nikako prikladna mera za svemirske udaljenosti.

Odmah vam moram reći, čovekov um nije u stanju predočiti tako velike udaljenosti u kilometrima, pa vam tako ništa neće značiti udaljenost od milion kilometara, milijardu kilometara ili deset biliona kilometara koliko otprilike svetlost pređe za godinu dana. Uzmite olovku i pokušajte taj broj napisati. Evo da pokušam: 10 000 000 000 000. A, sada zamislite napisati broj kilometara do zvezde koja je udaljena tu u susedstvu, od oko 100 svetlosnih godina . Nezamislivo, jel da? Ukratko, da bi svetlost sa nama najbliže zvezde, došla do nas, trebalo joj je putovati 4,3 godine brzinom od 300 000 kilometara u sekundi. Usporedivo s time, svetlost od Sunca do Zemlje putuje nešto više od 8 minuta, a od Meseca do Zemlje joj treba 1,3 sekunde. Čoveku do Meseca treba 3 dana.

Eto, saznali smo koja nam je najbliža zvezda i koliko je udaljena. A, koja je najdalja zvezda? E, na to pitanje niko ne zna odgovor. Jednostavno, svemir je toliko velik, da ni sa najmoćnijim teleskopima današnjice, ne možemo videti toliko daleko. Svake godine se otkrije neki objekt koji je za nijansu dalji od njegovog prethodnika, a kako se sve većom udaljenosti gleda i sve dalje u prošlost, tako vidimo i sve veću starost svemira. Ako se ne varam, današnja starost svemira se ceni na oko 15 milijardi godina, što znači da je i najdalji zapaženi objekt toliko udaljen od nas. Da pojasnim. Ako je taj objekt od Zemlje udaljen 15 milijardi svetlosnih godina, to znači da je svetlost koja je potekla od njega, putovala do nas tih 15 milijardi godina. Znači, mi vidimo kako je on izgledao prije 15 milijardi godina, a kako on izgleda danas, videćemo tek za idućih 15 milijardi godina, kada svetlost koja je danas krenula od njega, pređe put koji će trajati tih 15 milijardi godina. Uf, što se zakompliciralo. Ma, kada vam jednom postane jasno, više nećete imati problema sa time.

Sve se zvezde gibaju. Bez razlike. Zbog njihovih velikih udaljenosti i našeg kratkog životnog veka, malo je zvezda koje možemo direktno promatrati kako putuju svemirom. Kada uporedimo pećinske crteže naših predaka, vidimo da su pojedina zviježđa drugačije izgledala nego što to izgledaju danas. I pomoću računara možemo simulirati kretanje zvezda, pa tako i izgled sazvežđa za pojedini vremenski period. Prividno, iz naše perspektive, bliže će se zvezde više pomaknuti od udaljenijih zvezda. Zatim, što su zvezde toplije, sjaje beličastijim ili plavičastijim sjajem, a što su hladnije, žućkaste su ili crvenkaste. Poneke i trepere, ali to je najčešće zbog strujanja zraka različite temperature u zemljinoj atmosferi, pa se i spektar zraka svetlosti lomi pod različitim uglom za pojedinu talasnu dužinu i stoga nam se čini da zvijezda treperi i menja boju. Kada smo već kod boja, temperatura zvezda se meri najčešće pomoću uređaja koji se zove spektrograf, a koji nam može dati i podatak o udaljenosti zvezde, odnosno pokazati dali se neka zvezda približava ili udaljava od nas. Spektar nam daje puno podataka o samoj zvezdi pa je on ujedno i "krvna slika" zvezde. Pomoću spektra saznajemo od kojih se sve elemenata sastoji pojedina zvezda i u kojem odnosu su ti elementi sadržani. One zvezde koje menjaju sjaj, a razlog im nije zemljina atmosfera, nego im se poluprecnik ritmički menja, zovu se promenjive zvezde. Mogu biti kratkoperiodičke, srednjoperiodičke i dogoperiodičke. Ove zadnje su obično zvezde divovi, ali i uopšteno su promenjive zvezde, divovi.

Postoje i dvojne ili višestruke zvezde. To su zvezde koje se okreću oko zajedničkog središta. Mogu imati različita vremena obilaska i udaljenosti od središta. Ima ih jako puno. Ponekada, takve zvezde mogu zaklanjati jedna drugu. U tom slučaju, dolazi do smanjivanja intenziteta njihove svetlosti, naročito ako je jedna bitno manjeg sjaja od druge. Takve zvezde nazivamo pomrčinski promenjivim zvezdama. Postoje i veoma male i zgusnute zvezde, kojima je promer od 10 do 100 kilometara, a koje šalju pulsove svetlosti. Njih zovemo pulsari. To su zvezde na kraju razvoja. Zvezde imaju različitu temperaturu koja se može kretati od 3 000 stepeni pa sve do 30 000. Temperatura u unutrašnjosti zvezda se penje i do nekoliko miliona stepeni. Konkretno, unutrašnjost Sunca ima temperaturu od 15 miliona stepeni.

Zacelo ste čuli za nove ili supernove zvezde. Verovatno ste se čudili zašto se tako zovu i kakve su to zapravo zvezde. Evo o čemu se tu radi. Nove su zvezde dobile to ime iz razloga što su se "pojavile" na mestu gde ih pre "nije" bilo. Reči pojavile i nije su u navodnicima zato što to nije posve tačno. Naime, te zvezde jesu tamo bile, ali ih mi zbog njihova slabog sjaja nismo pre videli. Do fenomena nove uvek dolazi u zbijenom binarnom sistemu koji se sastoji od zvezda tipa beli patuljak i crveni div. Deo plinova u vanjskim delovima crvenog diva, bude uhvaćen u gravitacijsko polje belog patuljka, pri čemu nastaje serija nuklearnih eksplozija koje toliko užare atmosferu belog patuljka, da tokom nekoliko dana njegov sjaj toliko poraste da ga možemo videti kao pojavu nove. Reakcija se nije u stanju sama održavati i beli patuljak se ubrzo primiruje, do iduće prilike. Celi proces se odvija samo u vanjskom delu zvezde i obuhvaća samo otprilike hiljaditi deo zvezde. Supernova je znatno više od nove. Kod supernove dolazi do eksplozije same jezgre zvezde i njezinog kolapsiranja, pri čemu ostaje neutronska zvezda, vrlo velike zgusnute mase. Ako se rotira, takve zvezde se onda nazivaju pulsari. Nakon eksplozije supernove, izbačeni plin se širi i mi ga vidimo u obliku maglica raznih oblika. U životu velikih zvezda postoje dve sile koje se međusobno nalaze u ravnoteži, a to su gravitacija, koja nastoji sabiti zvezdu i termonuklearni procesi u samoj jezgri zvezde, koji nastoje "raširiti" zvezdu. Kada se potroši gorivo u jezgri zvezde, gravitacija napokon uspe pritisnuti preostali deo zvezde koja se "uruši u sebe", nakon čega dolazi do eksplozije i nastaje supernova. Naravno, ovo je vrlo pojednostavljeni opis. Sve je to inače puno kompliciranije.

Eto, toliko o zvezdama. Nadam se da sam vam uspio dočarati svet zvezda. Više o zvezdama možete naći na Internetu ili u dobro opremljenoj knjižari. Videti ih bolje možete već i uz pomoć običnog dvogleda, a naročito pogledate li u pravcu naše galaktike ili kako ju još naš narod naziva Kumove slame, to vam je onaj "oblačak" što se proteže preko dela neba i onda kada oblačaka nema. Uostalom, ako niste sigurni, samo uperite dvogled u tom pravcu. Ako ugledate na hiljade malih zvezda jednih do drugih, otkrili ste upravo to. Prizor je fantastičan, bolji nego kada gledate kroz teleskop. I još na kraju, moram objasniti zašto "zvezde padaju", narod ih naziva "zvezde padalice". Iz gore navedenog, jasno je da zvezde ne mogu padati. Pa što je to onda što svake noći padne na zemlju. Tajna je u reči meteor. Meteor nije ništa drugo do komadić prašine, veličine zrnca peska, ali može biti i "malo" veći, koji uleti u Zemljinu atmosferu brzinom od nekoliko desetaka kilometara u sekundi i sagori. Ta svetlosna pojava se naziva meteor ili zvezda padalica. Retki su meteori koji su dovoljno veliki da se zapale pa da ih vidimo kako gore. Svetlosni trag koji mi obično vidimo, nastaje zbog ioniziranja zraka koji je izazvala ta mala čestica, koja zbog svoje velike brzine, može imati kinetičku energiju koja bi se oslobodila pri udaru lokomotive u stenu brzinom od 100 kilometara na sat. Fantastično, je li. Još da kažem, kada se takav objekt nalazi u svemiru, zovemo ga meteoroit. Kada uleti u zemljinu atmosferu uz sav onaj light-show, zovemo ga meteor, a kada i ako padne na zemlju, njegovi ostaci se nazivaju meteorit i može ga se pronaći posvuda. Procena je da u toku dana padne do stotinu i više tona tog "svemirskog smeća" na Zemlju.