SVE OLUJE DOLAZE IZ SVEMIRA

Zemlja je naelektrisano telo koje se kreće u plazmi. Mi živimo u balansu sa Zemljinim električnim poljem i zato to ne primećujemo. Mnoge električne varnice koje Zemlja proizvodi prolaze neopaženo jer živimo sa njima tako dugo da mislimo da znamo sve o njihovom nastanku. A mnogi meteorološki fenomeni su vođeni električnom strujom i posledica su stalnog prilagođavanja električnog polja koje okružuje Zemlju sa Sunčevim električnim poljem.

Nekoliko dramatičnih električnih pražnjenja na Zemlji koja su se odigrala u skorije vreme pokazuju tragove koji su veoma slični (samo manjeg obima) sa onim što se može videti na površini Marsa.

Na primer, na Floridi 1949. godine, u Bejkeru, grom je udario u bejzbol teren za vreme utakmice i ubio 3 igrača i povredio još 50 ljudi. Brazda na terenu bila je dugačka 128 metara.

Teorija električnog svemira daje do sada i najprihvatljivije rešenje za “misteriozne” i zastrašujuće peščane oluje koje se povremeno događaju na Marsu, i još zbunjuju naučnike.

Naime, kada je 1971. veštački satelit “Mariner 9” , navodno, stigao u orbitu Marsa naučnici su mogli da vide da na čitavoj površini planete besni takva peščana oluja da je samo vrh ogromnog planinskog kompleksa Olimpus Mons, provirivao kroz oblake koji su u potpunosti prekrili planetu, podsećaju Talbot i Tornhil.

Ovo je decenijama za naučnike predstavljalo zagonetku. Kako može u atmosferi koja ima gustinu samo 1 posto Zemljine gustine da se podigne takva količina prašine sa tla i to do visine od 64 kilometra?

Krajem juna 2001. preko Hablovog teleskopa (koji se nalazi u Zemljinoj orbiti) primećene su prve naznake formiranja peščane oluje u malom regionu “Hellas Basin” na Marsu. Nekoliko dana oluja se pojačavala i slabila. Onda je došlo do snažne olujne eksplozije i pešačana masa se uskovitlala iz Helas Basena ka severu i istoku. Za samo nekoliko nedelja čitava planeta je bila obavijena peščanom olujom koja se nije smirivala sve do oktobra. Za naučnike je ostala prava misterija šta je vetrovima na Marsu davalo takvo ubrzanje da se kreću, kroz prostor koji je skoro kao  vakuum, brzinom od čak  400 kilometara na sat.

Veštački satelit “Global Surveyor” (navodno je bio u Marsovoj orbiti) pomoću termalnog emisionog spektrometra izmerio je toplotne efekte koji su išli sa olujom. Tako je otkriveno da kada su oblaci prašine počeli da okružuju čitavu planetu, temperatura je skočila čak za 40 stepeni Celzijusovih. To se smatra “trenutnim globalnim otopljavanjem” i ovaj fenomen uveliko zbunjuje meteorologe.

 Predeo Helas Basena pre i za vreme oluje.

Talbot i Tornhil kažu da je ovde bio prisutan fenomen strujnog kretanja  između planeta.
Pomenuta oluja na Marsu 2001. dogodila se ne samo kada je Mars bio najbliži Suncu (naučnicima je već poznato da se tada događaju Marsove oluje) već je bio i najbliži Zemlji (svakih 12 godina).
U to vreme njegova plazma je iritirana takozvanim “koricama” Zemljine plazme ili magnetosferom, koje su uspostavile privremenu električnu vezu između Zemlje i Marsa za prenos naelektrisanja. Čini se da je Mars tada reagovao izlivom atmosferskog pražnjenja pri čemu su električne struje iz Marsove jonosfere velikom brzinom podigle vetar u gornjim slojevima Marsove atmosfere.

Dakle, pokretačka sila za oluju na Marsu je išla iz svemira. Isto se događa i na Zemlji prilikom oluja, tvrde ovi teoretičari.

Čist napon na Zemlji na nivou mora je oko 100 volti po metru. U standardnoj meteorologiji smatra se da je to  električna snaga oluje koja opterećuje jonosferu i dolazi do električnog pražnjenja (sevanja). Ali, u konceptu električnog svemira stvari su obrnute u smislu uzroka i posledice. Da nema Zemljinog električnog polja, ne bi bilo oluje. Po toj analogiji, pošto na Marsu nema atmosfere da optereti jonosferu, ne bi ni moglo da bude oluje. Ali, je očigledno ima. Na Marsu električni efekti će se dostići direktno od jonosfere ka površini s tim što nema olakšanja u naponu u vidu formiranja oblaka i sevanja koje vidimo na Zemlji.

Dakle, sve vremenske nepogode, kao i klimatske promene na Zemlji samo su posledica električnih promena u svemiru. I to je fenomen koji se javlja u određenim vremenskim periodima. Zato je danas tvrdnja o predstojećim klimatskim promenama na Zemlji koje su, navodno,  posledica industrijskog zagađivanja i prevelike ljudske populacije – najobičnija obmana. Istina je da će globalnog otopljavanja ili zaleđivanja biti, ali ono će biti isključivo posledica strujnog delovanja na Zemljinu plazmu iz svemira.

Očito je da današnja globalna oligarhija to zna i želi na svemu ovome da na neki način profitira, stavljajući pod svoju kontrolu razvitak industrije i tehnologije na čitavoj planeti, sve pod izgovorom zaštite planete od klimatskih promena. Stvarna zaštita zapravo i ne postoji.

Zemljin izolator u jonosferi može i da “procuri” i tada do površine stižu munje i loptaste munje..Struja završava u zemlji kao kondenzatoru.

“Za razliku od radijantne energije sa Sunca, električna energija se može akumulirati u “planetarnom kondenzatoru” neko vreme, sa potencijalom za planetanim prekrajanjem događaja kada je atmosfera konačno “posustala” i počinje masivno pražnjenje”, tvrde na jednom mestu Talbot i Tornhil. 

Koliki je taj “planetarni kondenzator”? Može li se njime upravljati tako da čovek bude taj koji će na ovaj način električnu energiju iz svemira skupljati, a onda je po volji ispuštati i koristiti?

Nije li upravo to Nikola Tesla planirao da radi sa svojim tornjem Vordenklif i svojim kalemom? Kako se danas sve više razotkrivaju detalji njegovih eksperimenata sa munjama, dolazimo upravo do toga da je on skupljao električnu energiju prilikom sevanja munja i sprovodio je u Zemlju kao kondenzator. On je ovo praktično demonstrirao pre 80 godina. Količina energije koju je tako akumulirao je bila zastrašujuća. Kada je u jednom trenutku otpustio u “tankom mlazu” ka Severnom polu, kako bi svom poznaniku admiralu Robertu Piriju, koji je tada bio u jednoj medijski veoma praćenoj ekspediciji na Grenlandu, pokazao moć bežičnog prenosa energije, veruje se da je greškom došlo do žestokog električnog pražnjnja iznad Sibira i ono je išlo kroz Zemlju. Ovaj efekat je zabeležen kao misteriozna i zastrašujuća Tunguska eksplozija (1908.) Naravno, nikada  nije otkriveno šta je proizvelo ovu masivnu eksploziju, nikakav krater nije pronađen, kao ni ostaci nekog meteora. Danas se sve više Teslino ime vezuje za ovaj događaj, pri čemu je neporecivo došlo do ogromnog oslobađanja energije uz strahovit svetlosni bljesak.  

     Tesla je znao i kako da pomoću posebno konstruisanog prijemnika prikupi električnu energiju iz jonosfere (Zemljine plazme koja je tada nazivana eter) i upotrebi je kao pogonsko gorivo za automobil. Teslin auto na kosmičku energiju je 1930. bio veoma uspešno izveden eksperiment, o čemu je posvedočio i njegov sestrić Savo Kosanović koji se sa njim, navodno, vozio.
 Teslin toranj Vordenklif na Long Ajlendu.

“Tesla je već ranije proučavao stanje naelektrisanih čestica u čvrsto nabijenom vrtlogu jonosfere. Snaga koja se ispoljavala u blizini takve vrtložne eterične konstrukcije bila je ogromna, a eterska težina održavala je izvanrednu stabilnost.  U takvu konstrukciju postavljena kristalna rešetka stvorila bi električni napon. Sa izvesnim metalnim rešetkama unutar-atomsko polje energije, koje bi se tada stvaralo, bilo je neizmerno. Trebalo je energiju samo pokupiti”, zapiso je Geri Vasilatos u svojoj knjizi : "Tajne tehnologije hladnog rata - projekat Haarp i dalje".
I Tesla je to uspeo. Svoja razmišljanja temeljio je upravo na saznanju da je električna energija svuda oko nas i što je shvatio jednostavno posmatrajući munje kako paraju kroz nebo. Odakle su dolazile? Nesumnjivo iz svemira. Hvatanje kosmičke električne energije i njeno praktično iskorišćavanje bio je njegov rad. Ali, želja za profitom tada (i danas ) vodećih kapitalista odvela je čitavo čovečanstvo na stranputicu učinivši nas zavisnim od prljavih energenata kao što su nafta i ugalj.

Ostavljam vama čitaocima da zamislite kako bi danas izgledale gradske ulice, kakvi automobili bi se njima kretali, kakve bi letilice bile u vazduhu i kakvi bi bili naši životi da je čitava nauka išla ka kroćenju nepresušne svemirske električne energije - potpuno besplatne i dovoljne za sve.
Da li je to bio razlog da se ovi njegovi eksperimenti sabotiraju i otkrića zataškaju? Da li je to razlog da se i posle toliko godina i naučnih istraživanja svemira njegova električna priroda ignoriše?

Pumpanjem elektriciteta u zemlju mogu se proizvesti i zemljotresi, kao i vulkani. Obe pojave prate ili im prethodi električni sjaj koji se manifestuje i atmosferskim smetnjama u radiofrekvencijama. Vulkani su često praćeni obilnim količinama svetla.

ZVEZDE

Teorija električnog svemira kaže i da se u preseku galaktičkih strujnih vlakana u prašnjavim delovima plazme stvaraju zvezde.

Elektricitet nastavlja da napaja zvezde energijom u vidu sjaja koji ona ispušta, što se odnosi i na Sunce. Da zvezde imaju spoljni izvor energije zaključuje se jer temperatura Sunca raste iznad fotosfere, da bi u koroni dostigla i 2 miliona stepeni. Dakle, energija Sunca ne dolazi iz njegovog jezgra kako se to do sada verovalo.
“Moćna povratna sprega plazme održava ispuštanje vidljive solarne radijacije postojanom dok promene u snazi unete energije pokazuju poznate sunčeve pege”, objašnjavaju Talbot i Tornhil.

Sve zvezde poseduju i slabo električno polje izvan korone.
Kako se naelektrisane čestice solarnog  vetra udaljavaju od Sunca, one se ubrzavaju zbog Sunčevog električnog polja.

Veličina zvezde i njena boja su određene električno i mogu se iznenada promeniti. Nove i Supernove su ekplozivni odgovori zvezde na snagu električnih talasa u njihovom galaktičkom polju odnosno galaktičkoj plazmi.

KADA SE SUDARE PLANETNI “REPOVI”

Svaka planeta ima oko sebe i poseban omotač u plazmi nalik na korice i to je, takođe,  dobro poznat električni fenomen. Veličina i oblik su određeni razlikom između električnog potencijala (napona) planete i okolne Sunčeve plazme. “Korice planeta” imaju oblik suze koja na jednom kraju ima “rep” okrenut suprotno od Sunca. Granica “korica” je pomenuti “dupli sloj” i on odvaja plazmu planete od Sunčeve plazme. I “korice” planeta su interaktivne, posebno kada se planete nađu blizu jedna druge.

Planetne “korice” Venere su izuzetno dugačke, skoro da dodiruju Zemljine. Jupiterove “korice” imaju isti interaktivan odnos sa Saturnom.

Ovi planetni “repovi” su danas svi u tamnom modu, kao i “korice”. Ali, da li je uvek bilo tako? Postoje drevne zabeleške da su nekada ljudi gledali kako Venera ima “plamteći” rep i plamenu “uvijenu kosu”. Da li je tada plazma ove planete bila delom u sijajućem modusu ili se čak formirao strujni luk? U poznatom delu Imanuela Velikovskog “Sudar Svetova” iz 1950. opisuje se kako je bliski kontakt Venere i Zemlje proizveo veliku kataklizmu opisanu u Bibliji kao Veliki potop.

U slučaju da je došlo do sudara “repova” ove dve planete, što je savim moguće, posledice bi svakako bile kataklizmične za obe planete.

 Električna pražnjenja na Jupiteru i Saturnu snimljena Hablovim teleskopom su očigledna.

KOMETE

Najzad, teorija električnog svemira do sada najupačatljivije definiše pojavu kometa. Talbot i Tornhil ih vide kao negativno naelektrisana tela koja se kreću ekliptičnim orbitama kroz zaobljeno električno polje Sunca (najpozitivnije naelektrisan objekat u Sunčevom sistemu). Najvidljivije su komete koje najviše vremena provedu u spoljnjim regionima Sunčevog sistema gde dostižu jako negativno naelektrisanje. Kako jure prema Suncu, kreću se ka više pozitivno nelektrisanom okruženju pa  se nukleus komete još više elektriše i nastaje električno pražnjenje. Tako nastaje električni luk koji stvara mlaznice prašine i jona i mi vidimo (ako nam se ukaže prilika za života) blistavu glavu i rep komete.

I jezgro komete ima kratere.

Teorija o tome da su komete samo “prljave ledene gromade” koje su se formirale od gasa u delekim zaleđenim prostoriam svemira, a onda kako se približavaju Suncu nešto leda ispari pa se od tog gasa formira svetleća glava sa izduženim repom, ima previše nedostataka. Najnovija saznanja o kometama upravo pobijaju navadeno. Najveće iznenađenje je počelo 1986. sa otkrićem negativno naelektrisanih jona u repu Halejeve komete, što znači da tu postoji  električna aktivnost. Ova kometa je blještala i dok je bila i u “dubokom zamrznutom” prostoru iza orbite Saturna.

Takođe, nema nikakvog dokaza o postojanju vode niti na jednoj kometi.

Danas se zna da su komete čvrste stene sa suvom površinom koja ima i kratere i ožiljke nastale verovatno delovanjem električnog luka.

Zbog jake naelektrisanosti kometa može pokupiti izvesnu količinu hidrogena sa Sunca, a koja može biti veća od mase kometinog jezgra. Zna se danas i da komete emituju X-zrake kao i da dostižu toplotu od čak 2 miliona stepeni Celzijusovih . S obzirom na erodiranost površine jezgra delovanjem elektičnog luka, one ne bi mogle opstati milijardama godina, koliko se ranije verovalo da su stare. Talbot i Tornhil tvrde da su mnoge komete stvorene u nekim katastrofičnim međuplanetarnim događanjima pre samo nekoliko hiljada godina.

SATURN
Na najnovijim snimcima Saturnovih prstenova jasno se uočavaju tamni oblici poput zubaca munje. Upravo ta karaktersitika teoretičarima električnog svemira govori da je u pitanju delovanje električne struje. Drugi naučnici to tumače kao mikroskopska vlakna koja su posotala naelektrisna i tako lebde u ravni sa prstenovima. Zna se i da je u određenom segnemtu došlo do preplitanja i uvijanja prstenova. Ako su prstenovi uvijeni, nije li to znak formiranih Birkelandovih struja?

Najzanimljivije je, ipak, pitanje zašto se u naučnim krugovima već decenijama ignoriše električni fenoman u svemiru, iako se za njega znalo? Da li nekom velikom autoritetu ipak ne odgovara da ljudi znaju istinu o procesima u svemiru, što uključuje i poreklo života na Zemlji?

Da li se danas generacije naučnika namerno usmeravaju na jedno teško shvatljivo tumačenje svemira kako ga plasira izvesni Stiven Houking, već 40 godina potpuno paralizovan čovek, koji zbog toga, logično i ne može ni sa kim da vodi naučne rasprave. Baš kao što ih ni Ajnštajn nikada nije vodio već ih je vešto izbegavao krijući se iza onih koji su mu pravili publicitet i "naučno" ime. Da li je "genijalni" Stiven Houking samo namerno izmišljen lik sa ciljem da se milioni ljudi na svetu obmanjuju i da im se nametne intelektualna primemčivost za prihvatanje svega što im se servira kao "naučna teorija" i što dolazi sa "razvijenog" Zapada? Meni to deluje kao teška sprdnja iza koje , verovatno, stoje jezuitski mozgovi koji inače i kontrolišu rad NASA-e.

Paralizovani Houking u avionu za simulaciju bestežinskog stanja. Čemu i kome služi ovakva predstava?

Američki institut za fiziku je tek nedavno objavio da će prihvatiti teoriju Električnog svemira kao polje naučnog istraživanja. To se, na žalost, čini sa najmanje 80 godina zakašnjenja. Zataškani eksperimenti Nikole Tesle najbolji su dokaz da nekome na ovoj planeti više odgovara "nauka" koja počiva na lažnim osnovama. Prava istina rezervisana je samo za uski krug "Prosvetljenih".

(Tekst je u nešto kraćoj verziji objavljen u listu "Tabloid" , od 13.11.2008.).

Priredila: Ivona Živković

PRVI DEO