Karakteristika svih do sada postavljenih teorija o nastanku svemira je da nikada ništa nije moglo da se do kraja objasni, a kamoli dokaže. Svako novo istraživanje putem veštačkih satelita i još moćnijih teleskopa uvek bi donelo novi podatak koji se nije uklapao u postojeće teorije. Hablov teleksop, koji se nalazi u Zemljinoj orbiti i do danas predstavlja najveće "zemaljsko oko" koje je u stanju da prodre najdalje u vasionske dubine, svojim otkrićima naučnike širom sveta samo iznova zbunjuje. Nove “misteriozne” i “neobjašnjive pojave” uvek su tu da neku postavljenu teroriju vrate na sam početak.

Verovali ili ne, ogromno znanje o svemiru za koje verujemo da kao najnaprednija civilizacija imamo, možda je potpuno pogrešno. Ako prihvatite bolnu istinu da čovek zapravo nikada nije izašao van Zemljine orbite i da to verovatno nikada i neće biti u stanju da učini, kao što možda nikada nije spustio ni veštačku letilicu na površinu Marsa ( o čemu takođe postoje analize skeptičara), možda je teorija o električnom svemiru zaista epohalan iskorak koji će potpuno promeniti naše hvatanje sveta čiji smo deo.

Teorija o električnom svemiru zapravo počiva na procesima koji su nam veoma bliski i jako dobro shvatljii. Nema "misterije" i ljudskom umu nedokučivih procesa. Razlog je više nego jednostavan: sve u svemiru , što uključije i sve na Zemlji, stvoreno je i funkcioniše na istom principu po istoj šemi.  Procesi  koji su stvorili sva kosmička tela, galaksije, zvezde, komete, Zemlju, Veneru, Mars ili Sunce..., deo su iste jedinstvene matrice u čitavom svemiru. U istoj matrici stvoren je i život na Zemlji  kakav danas poznajemo.

Sa teorijom Električnog svemira na sasvim drugačiji način se objašnjava poreklo brazda i kratera na planetama kao što su Mars, Mesec ili Zemlja, klimatske promene i uopšte meteorološki fenomeni, a mnogo je logičnija i definicija kometa, koje su  već hiljadama godina prava “misterija”.

Teoriju električnog svemira danas najviše promovišu Dejvid Talbot i Valas Tornhil u svojim knjigama: “Munje Bogova” (Thunderbolts of the Gods) i “Električni svemir”. Tu je i popularna knjiga Dejvida E. Skota “Električno nebo”.

“Od najmanje čestice do najveće galaktičke formacije, mreža električnog kola  povezuje i objedinjuje prirodu, organizujući galaksije, napajajuči zvezde, rađajuči planete i naš svet, kontroliše klimu i pokreće biološke organizme. Ne postoji izolovano ostrvo  u električnom svemiru“, zapisali su Talbot i Torhil.

Dakle, zaboravite na crne rupe, Veliki prasak, tamnu materiju odnosno antimateriju, crvene zvezde džinove i bele patuljke. Sve su to teorijske izmišljotine. Glavna sila koja  stvara SVE u kosmosu je električna struja.

Osnovne teze u ovoj teoriji su: Sve u svemiru je nastalo od električne energije; Zemlja, kao i sve druge planete, je naelektrisano telo; Sunce ima električno polje i ono je u interakcji sa ostalim planetama; Sunce se ne napaja energijom iz neke unutrašnje “nuklearne furune” već spolja električnom strujom koja teče duž rukavaca Mlečnog puta; čak 99.9 posto svemira se sastoji od plazme, gotovo savršeno provodljive sredine koja pokazuje jake električne karakteristike i koje astronomi gotovo uvek ignorišu; čitav svemir vrvi od naelektrisanih čestica.

Mi živimo u električno pokretljivom univerzumu i to je realnost koja se potvrđuje skoro svaki dan “iznenađujućim” i “misterioznim otkrićima. Poslednje otkriće je električni jonski stub (velika koncentracija naelektrisanog gasa u jonosferi koji se proteže sve do svemira) i koji je nedavno detektovan iznad Etiopije. Pre nekoliko godina je sličan fenomen otkriven u SAD. Da nije došlo do poremećaja u radu GPS sistema pitanje je da li bi naučnici obratili pažnju na ovu pojavu. Verovatno ne, kao što je nisu primećivali punih stotinu godina iako je na to skrenuo pažnju norveški naučnik Kristijan Birkeland još 1903. Ali funkcionisanje GPS-a je moćnim vojnim stratezima danas veoma važno. Tako je i teorija o električnom svemiru konačno otvorila sebi put do javnosti.

ČITAV SVEMIR JE PLAZMA

Plazma se često smatra posebnim stanjem materije za razliku od nama poznatih i bliskih stanja kao što su čvrsta materija, tečnosti i gasovi. Ali, ukoliko bi se atomi još više zagrevali došlo bi do njihovog cepanja i odvajanja elektrona i protona od jezgra. Tako bi nastali slobodni naelektrisani joni i elektroni. Ovakvo stanje u kome se slobodno kreću pozitivne i negativne čestice naziva se plazmom i to se smatra četvrtim stanjem materije. Zapravo je to prvo, fundamentalno stanje materije.

Električna sila između različito naelektrisanih jona su redovi magnitude jači od bilo koje mehaničke sile, čak i one koja proizvodi gravitaciju. Ogoljena električna snaga je 39. red magnitude (jedna hiljada milijardi milijardi milijardi milijardi) puta jača og gravitacije.

Plazma prožima čitav svemir i u njoj se nalazi i naša galaksija Mlečni put i Sunčev sistem. Oblak čestica koji stvara solarni vetar je plazma. Naš čitav Mlečni put sastoji se prevashodno od plazme. U stvari 99% čitavog svemira je plazma, tvrde Talbot i Tornhil.
Slobodno naelektrisanje čini plazmu veoma provodljivom za električnu struju koja stvara elektromagnetno polje, a ono opet generiše električnu struju. Magnetnih polja ima svuda u svemiru čak i u “praznom” međugalaktičkom prostoru. A magnetna polja ne mogu postojati bez električne struje.

U ovakvim magnetnim polju stvaraju se snopovi čestica, širok spektar radijacije (radio talasi, svetlost, mikrotalasI,  X-zraci, gama i sinhrotronske radijacije). Upravo sve to postoji u svemiru. Električna struja stvara i posebne ćelijske regione plazme sa sličnim osobinama,  na primer, magnetosferu i međuplanetarnu sredinu. Dakle, plazma se sama organizuje. I to je njeno osnovno svojstvo.

Plazma tipično uzima oblik neutralnog gasa (jonizovan gas) koji se pojavljuje negde kao gasni oblak ili naelektrisani snop jona (kao iznad Etiopije nedavno), ali može uključiti i prašinu i trunje i to se naziva “prašnjavom plazmom”.

“U električnim poimanjima, naelektrisane čestice nisu ograničene standardnom kinetikom gasa. U stvari, u plazmi mi često vidimo naelektrisane čestice ubrzane do blizu brzine svetlosti”, objašnjavaju Talbot i Tornhil.
Vidljivi deo svemira se sastoji skoro potpuno od električno aktivne plazme i ona je ta koja stvara zvezde, galaksije, planete, komete...

Električna struja u plazmi.

Plazma je prvi put u laboratoriji napravljena u tubi za električno pražnjenje (Kruksovoj tubi), i tako ju je opisao ser Vilijam Kruks još 1879. On je ovo stanje nazvao “radiantna materija”. Termin "plazma" je prvi upotrebio Nobelov laureat Irving Langmuir 1928. kako bi opisao ponašanje prostora koji izgleda kao da je živ, jer u prisustvu električne struje i magnetnog polja, on  pokazuje osobine samoorganizujućeg polja koje se u formi jonizovanog gasa koncentriše u vidu oblaka ili visokih stubova, kao iznad Etiopije.

Plazma ima tri pojavna stanja odnosno tri različita načina funkcionisanje (modusa)

1. TAMAN STRUJNI MODUS: Ovde je jačina električne struje (protok naelektrisanih čestica) kroz plazmu jako mali i plazma ne svetli. U ovom modusu ona je suštinski nevidljiva i ne bi smo ni znali da je plazma, ukoliko ne bi izmerili njenu električnu aktivnost osetljivim mernim instrumentima.
Magnetosfere planeta  Sunčevog sistema danas su primer funkcionisanja plazme u tamnom strujnom modu. Jonosfera Zemlje je primer plazme koja ne emituje vidljivo svetlo.

2. NORMALAN SVETLEĆI MODUS: Ovde je jačina električne struje (protok naelektrisanih čestica) znatan i čitava plazma u tom regionu svetli.  Jačina svetla zavisi od jačine struje u plazmi. Primeri ovakvog rada plazme su Sunčeva korona, pojava fluorescentnog svetla, kao i vidljive galaktičke magline (nebule) koje stvara  “prašnjava plazma”.
  

U plazmi se formiraju električne niti. Sunčeva korona pokazuje da je toplota Sunca u njoj veća nego u jezgru.

3. LUČNI MODUS: Jačina električne struje u plazmi je ovde izuzetno jaka. Plazma emituje sjaj na širokom spektru, a struja teži ka formiranju strujnih vlakana. Primeri ovog načina rada su munje, Sunčeva fotosfera, kao i električni luk u mašini za varenje.

Desno, Birkelandove struje stalno izbijaju sa Sunca.

U sva tri načina rada  plazme emituju merljivu elektromagnetnu radijaciju (radio frekventni šum).  U bilo koje vreme strujna gustina (Amper na kvadratni metar) postoji u plazmi i određuje koji je način rada u njoj operativan. Atomska struktura gasa koji postaje jonizivana forma plazme odlučujući je faktor za ovo. Plazma reaguje veoma jako u odnosu na elektromagnetne sile i dominantna je snaga u mnogim kosmičkim plazmama - na zvezdanim površinama, aktivnim galaktičkim jezgrima, aktivna je između planeta i između zvezda i među galaksijama. Tako su sve ove kosmičke tvorevine povezane – preko svojih plazmi odnosno struje koju sve one provode. I ljudski organizam je u ovom strujnom kolu u tačno određenom strujnom balansu. Svaka ćelija (svaki molekul) u našem organizmu zato vibrira, a poremećaj u vibracijama i njihovom odnosu je bolest.

Jedan od pionira ove teorije, Kristijan Birkeland, tako je još 1903. primetio da su aurore (polarna svetlost koju ponekad vidimo na Zemlji) deo električne razmene između Zemlje i Sunca.
Birkeland je otkrio putanje električne struje koja se uvijala kao vadičep za flaše.  Nekad su ti izuvijani oblici vidljivi nekad nisu. To zavisi od jačine struje tj. gustine naelektrisanih čestica koje prenosi plazma. Danas se ti potoci jona i elektrona nazivaju Birkelandove struje.

Aurore.
Veruje sa da su mnoge drevne priče o misterioznim pojavama duhova i vila koje su prerasle u mitove primeri Birkelandovih struja u gornjim slojevima Zemljine atmosfere.
Antička priča kaže da se i samom caru Konstantinu pre sedamnaest vekova na nabu prikazao krst. Možemo samo nagađati da li je to bila izmišljotina ili strujna svetleća formacija slučajno u obliku krsta, takođe poznatog još starim Egipćanima (ank) koji su sa njime uspostaljali vezu sa nebesima.

Danas je čitava Zemlja pod refleksijom veštačkog osvetljenja u hiljadama gradova širom sveta, pa se strujni efekti na noćnom nebu i ne vide golim okom.

Ali, čitav dvadeseti vek robovao je tradicionalnoj dogmi u astronomiji koja je počivala na nekim već postavljenim i opšteprihvaćenim postulatima, koje je odobrila i katolička crkva, a nametala ih američka istraživanja na čelu sa NASA, pa su tako naučnici unapred usmereni da razmišljaju u određenom pravcu, uopšte ne uzimajući u obzir prostiranje električne struje kroz svemir.

Tek kada su veštački sateliti, u drugoj polovini 20. veka dospevali u sve većem broju u Zemljinu orbitu, otkriveno je postojanje strujanja naelektrisanih čestica koje su dolazile sa Sunca i ulazile u gornje slojeve Zemljine atmosfere (jonosferu) praveći aurore.
Sve do tada se verovalo da je Zemljina magnetosfera kao neprobojni omotač koji brani Zemlju od udara Sunčevih vetrova (čestica) i tako proizvodi efekat aurora. Ali, Zemljina atmosfera pomalo “curi”. Skoro svake sekunde na Zemlji negde sevne munja. Upravo uticaj svemirskih struja utiče i na meteorološke i klimatske promene. Neprestanu električnu aktivnost Zemlje u interakciji sa svemirom mi ne primećujemo, pa verujemo da su mnogi fenomeni na koje smo navikli (munje, orkani, poplave, El Ninjo struje, zemljotresi) posledica određenih promena u atmosferskom pritisku nastalih zagrevanjem vazduha odozdo ili tektonskih pomeranja usled okretanja Zemlje i pomeranja tektonskih ploča. Teoretičari električnog svemira , međutim, tvrde da su to sve posledice  električnih pražnjenja koja nastaju u gornjim slojevima atmosfere, “curenjem” zemljinog izolatora (atmosfere) kao posledica električne interakcije planetarnih plazmi.

Pitanje je za neke i da li se Zemlja zaista okreće? Ali, o ovome drugom prilikom.

Izolatori su nevidljive granice između plazmi i sve plazme su odvojene “duplim slojevima”. I to je jedna od najvažnijih karakteristika bilo koje električne plazme - njeno svojstvo da se samoorganizuje što znači da se električno izoluje jedan region od drugog.

“Dupli sloj” je struktura u plazmi koja se sastoji od dva paralelna sloja sa suprotnim električnim nabojem. Tako plazma na jednoj strani “duplog sloja” (u eksperimentalnom laboratorijskom ambijentu to je strana prema anodi) ima približno isti napon kao anoda. Plazma na strani katode će imati suštnski isti napon kao katoda. Dve polovine plazme su tako električno izolovane jedan od druge. U astronomskim merilima debljina ovog duplog sloja se meri hiljadama kilometara. Dupli sloj praktično razdvaja dve plazme različitih osobina (Sunčeva plazma, Venerina plazma, Zemljina plazma...) Zbog naelektrisanja na jednoj strani granice nema elektrostatičke sile od čestica sa druge strane, a  ukupna električna struja, kroz plazmu je ista. U “duplom sloju” se nalazi najjače električno polje.

Tabelarni prikaz izmerenog naboja pokazuje jako električno polje i odgovarajuće oštre promene u naponu (električnom potencijalu) preko duplog sloja. Joni i elektroni koji uđu u dupli sloj se ubrzavaju, smanjuju brzinu ili se odbijaju od električnog polja.
Ukoliko se strani predmet ubaci u plazmu, oko njega će se odmah formirati dupli sloj i štitiće ga od glavne plasme. Ovaj efekat naučnicima predstavlja problem da bi u plazmu stavili osetljivu sondu  kako bi  izmerili električni potencijal na određenoj lokaciji. Ovo je poznata karakteristika plazme.

Skoro je nemoguće poslati letilicu sa Zemlje da izmeri napon Sunčeve plazme u nekoj tački. Napon je relativna mera ( kao i brzina) i letilica koja bi otišla u neko polje  imala bi isti napon kao onaj na Zemlji. Kako bi prodirala kroz Zemljinu plazmosferu i ulazila u Sunčevu plazmu polako bi akumulirala naelektrisanje i tako promenila napon. Naučnici su ipak teorijski razradili nekoliko metoda da ovo merenje ipak obave.

KAD SE BOGOVI KOCKAJU

Sunčev sistem je deo Sunčeve plazme gde kao u posebnom moru “plivaju”  Sunce i nama poznate planete sa svojim mesecima. Ovaj prostor se proteže sve do onoga što se naziva Heliopausa – gde se nalazi “dupli sloj” Sunčevog sistema koji odvaja Sunčevu plazmu od napona plazme koja ispunjava rukavce galaksije Mlečni put.

Sunce povremeno izbaci (“ispljune”) iz svoje korone naelektrisane čestice (coronal mass ejections – CME) koje u plazmi formiraju struju, koja svetli i uvija se. Kada ove čestice stignu do Zemljine plazme (jonosfere) koja je u tamnom modusu, čestice one zasvetle i vidimo poznate aurore – u svom izuvijanom obliku.


U istoriji Sunčevog sistema naelektrisanje ove plazme se menjalo. Sa tom promenom dešavale su se i promene električnih stanja na planetama, što je povlačilo i promene orbita. To može da znači da se planete nisu uvek nalazile u danas poznatom rasporedu.

Neki naučnici ove promene duhovito prikazuju kao da se Bogovi igraju bacanjem kockica. U tom kockanju pojedine planete (danas je to Zemlja) izvuku određeno vreme bolju poziciju od drugih. Danas je izvesno da je zbog ove dobre pozicije Zemlja razvila, opet uz pomoć električne struje, život kakav poznajemo. Na žalost, ova kockanja se dešavaju u određenim periodima i pitanje je kako će Sunčev sistem izgledati u sledećem “kockanju” i gde će se tada naći Zemlja.Takođe, nije poznato koji su to vremenski periodi kada dolazi do ovog “kockanja”.

OŽILJCI I OPEKOTINE NA PLANETAMA USLED DELOVANJA STRUJE

Bliska približavanja planeta u ovim promenama mogu dovesti do stvaranja električnog luka između njih i njihovih satelita (meseca). Danas smo zahvljujući moćnim teleskopima i satelitskim snimcima u stanju da vidimo strahovito velike brazde i kratere na Marsu, Mesecu, Jupiterovom satelitu Io, kao i Saturnovom Enceladusu. I Venera ima tragove električnog oblikovanja, a postoje i na Zemlji. Najveća brazda je Veliki Kanjon u SAD kao i veliki krater.

Dugo se verovalo da su čuveni Marsovi krateri i kanali posledica udara meteora odnosno erozije usled otapanja ledenih kapa. Ranije se za ove kanale čak verovalo da su ih kopali Marsovci. Ali, teoretičari električnog svemira vide izbrazdanu površinu Marsa kao ožiljke od strujnih opekotina usled masivnih električnih pražnjenja.

Talbot i Tornhil pažljivo su analizirali fotografije Marsovog kanjona nazvanog Valles Marineris. Kamenje i krš koji su rasuti unaololo duž čitavog pejzaža Marsa su najverovatnije tragovi velikog mrvljenja iz ove velike iskopine. Veličina brazde je impozantna. Veliki Kanjon u Arizoni (SAD) bi bio samo mali delić Marsove brazde.

  Veliki “meteorski” krater u Arizoni i Veliki Kanjon. Koja sila je mogla ovo da izbrazda? Električna struja je to sigurno mogla.

Inače, među naučnicima u SAD i dalje traje rasprava kakav je stvarno mogao biti proces koji je načinio Veliki kanjon u Arizoni. Na postoji evidencija gde je nestalo zemljište iz kanjona.  Ne postoji rečna delta. Reka Kolorado koja danas protiče kroz kanjon bi morala da teče uzvodno da bi ona bila kreator kanjona. Takođe, ne postoji dokaz da je negde pao meteorit, koji je formirao “meteorski krater” takođe u Arizoni.

Jedan od razloga da se veruje da je krater iskopan električnim delovanjem karakteristično uslojavanje razorenog materijala nakon ovog događaja. Rotirajući električni luk koji je izazvao krater delovao je upravo od površine prodirući kroz slojeve zemlje u dubini. Materijal različitih slojeva je rasut na širokom područiju. Čak i teoretičari meteorskog udara potvrđuju da su ove izbaćčene naslage poređane redosledom suprotnim od redosleda u kom su bili u ležištu stena.

Zanimljivo je da se ignoriše i postojanje više vijugavih brazda u najbližoj okolini kratera, za koje niko nije dao objašnjenje. Najupečatljiviji je , ipak, sasvim vidljivi fulgurit, trag koji ostaje u pesku nakon udara groma. On se nalazi u “meteorskom” karteru, ali nikada nije pomenut u standardnoj literaturi o nastanku ovog kratera.
Da li je onda najprihvatljivije  rešenje da je i ovaj kanjon sa kraterom nastao delovanjem električnog luka?

Priredila: Ivona Živković

DRUGI DEO