Greši čovek. Svi grešimo. Neke su greške popravljive, a neke ne ili nikako, u smislu nedajbože više. Većini, to je život. Dao bi se raširiti tekst, ali subota je uveče... mada mnogi ne vide razliku u danima. Ne vide ili ne žele da vide.

Nekako s godinama, gore spomenute greške, sve teže padaju. Bilo da si ih ti napravio i svestan si ih, bilo da si kolateralna šteta. Ni kriv ni dužan. Često bez ikakvog razloga. Ima razloga. Ima i objašnjenja, ali ću se samo zadržati na vremenu kada mnogi sa problemima u vezi idu stazom 40+ i 50+, pa i 60+, ali nikako oni sa 70+.

Ovi mlađi to bolje podnose, jer su mladi. A kada si još mlađi od mlađeg, onda i ne vidiš da egzistira ikakav problem. Streseš se kao posle prve rakije i nastaviš.

Razlog priči je jedno razočarenje. Promašaj. Gubitak. Razlaz. Odustajanje kada nema izbora. Evo dela integralnog teksta.

"... Jer kada si primoran da odustaneš od onoga za šta si živeo, ne ostvariš ono što si želio, ne sačuvaš ono što si voleo, kada izgubiš vezu između dana i radosti, između vremena i radosti, kada se svesno odrekneš snova, onda umire onaj deo tebe gde si čuvao snagu, gde si se krio i rane lečio. Onda ti sve postaje svejedno. Živ si a nisi, i od toga se nikad više ne oporaviš...."

Eto, tekst koji mi je večeras dolepršao od FB prijateljice. Obzirom da nije ovo jedinstven, jedini i nije redak slučaj, ili pojava, osvrnuo bih se javno a ne samo njoj, jer sa dosta ljudi sam radio po ovom pitanju. Ali sam i sam to isto prošao.

Kada čovek prođe takvu situaciju u životu, onda stvarno nešto prepukne u njemu. Izgubi volju. Svega mu je dosta. Prestaje da se bori. Svejedno mu je više. Oseća se izdanim i umornim od života. I apsolutno razumem taj doživljaj. Dođe mu da pita svoj život šta mu tradi? Boga i sudbine se takav čovek i ne seti.

Po meni ima rešenja. Nije sve izgubljeno, iako to iz ugla povređenog i poštenog, tako ne izgleda. Svakome je otvorena po jedna prilika u godini kada može da se posveti sebi i u svojoj tišini nađe odgovore. Odgovori su mu potrebni da bi se oslobodio krivice i oprostio i sudbini i partneru njegovo učešće u krivici. Upotrebljavam tu reč jer je uvrežena, tako usađena u nas. A sama krivica je vrlo diskutabilna kategorija, i ne bih sada o njoj. Taj susret sa sobom je neophodan da se dogodi da bi se čovek ispraznio i resetovao.

Samo tako, resetovanjem, čovek može da se "vrati sebi".

Da se vrati, da bi nastavio.... i počeo život ispočetka.

Sve ostalo je besmisleno.

Resetovanjem, sve se mora svesti na nulu. Sve suvišno ukloniti i nastaviti na neki drugi način što mu je preostalo od sebe i kojeg je svestan i sposoban da kontroliše i koristi. A na raskrsnicama života opet ćemo biti, ali sada znamo na koju stranu nećemo jer ne valja.

Nema druge.

Život mi je dao puno, i od života sam uzeo puno, ali četiri puta sam puzeći, na kolenima, sakupljao svoje razbacane i polomljene deliće i sastavljao se...

A formule nema, jer u takvim situacijama ima samo jedno rešenje. A to je resetovanje. To jest, sve otkačiš što ti je teret i počneš ispočetka. Kreneš od nule, na sasvim nov način. Jer ako kreneš ponovo na stari način, opet ćeš doći na ovo mesto.

Kao što vidite formula je jednostavna. I bez ikakve filozofije. Dostupna je svakom.

Svako može. Ako hoće.

Nije lako.

Nema druge!