Veoma često se sretnem sa komentarom „e, blago tebi“, kad negde treba da navedem svoj mejl, koji počinje sa „lepo mi je“ ili ime svog centra, opet „lepo mi je“. Ja se nasmešim, a iza komentara me sačeka smušen izraz lica osobe koja ga je izgovorila. Slična situacije se desila i jutros. Žena na šalteru u banci je bila gotovo ljuta, što mi se Centar za lični razvoj zove kako se zove i procedila između zuba „blago tebi kad ti je lepo“.

Svratim dalje da kupim mandarine u maloj komšijskoj prodavnici koja je počela nedavno da radi i kažem: „baš su vam lepe mandarine“, misleći stvarno da su lepe, jer sam ih tu kupila pre neki dan, a i da mu malo dam vetar u leđa, jer posao tek kreće. A čovek mi, baš namrgođeno, kaže: „bar da je nešto lepo“. Nisam mogla da izdržim pa mu odgovorih: „lepo nam je onoliko koliko sebi dozvolimo“. Nije odgovorio, ali njegov pogled mi je govorio da je bolje da izađem napolje što pre.

I treća scena, nešto sasvim drugačije. Opet svratim u prodavnicu u kraju i tamo sretnem jednom starog doktora pedijatra. Legenda svog posla. Ima oko 80 godina, a izgleda kao mladić u punoj snazi. Ni malo ne preterujem kad to kažem. I čujem ga kako razgovara sa jednom komšinicom i svojim unukom i kaže: „U školi možda nećete naići na sve što vam se dopada, ali napravite da vam se dopada. Uživajte u tome. Ja sam želeo da naučim fancuski, jer mi je rodbina omogućila da par puta godišnje boravim u Parizu, dok sam bio mlađi. Bilo me je prosto sramota da ne znam jezik. U isto vreme, morao sam da radim neke dosadne vežbe za kičmu. I onda sam odlučio, dok radim vežbe, slušaću i učiti francuski. I tako sam spojio dve stvari, koje sam vremenom počeo da obožavam. Zašto? Zato što su mi vežbe ispravile leđa, a učenje pomoglo da znam novi strani jezik. Zar to nije divno!“

Da rezimiramo: imamo ljutu ženu koja radi na šalteru u banci i u očima nosi agresiju, sredovečnog čoveka koji je otvorio SVOJU radnju i mušterije koje radosno u nju ulaze dočekuje najmračnije što može i jednog osamedesetogodišnjaka koji ima više energije od prosečnog tinejdžera, koji je dosegao vrhunac genijalnosti kao lekar, koji trči i igra tenis svaki drugi dan.

Sasvim je u redu, ako je dama u banci imala samo loš dan, ali nije, viđam je često. Sasvim je u redu i ako je vlasnik male voćarske radnje razočaran zbog bilo čega. Ali moj stari komšija doktor je dokaz da možeš sve ako hoćeš. Da možeš svaku muku pretovoriti u igru. Možeš prevariti svaku prepreku i od nje napraviti uspeh. Neće ti pasti s neba. Neće ti drugi pokloniti. Moraš sam.

Ustajem sat vremena ranije i ležem sat vremena kasnije da bih mogla da meditiram i radim svoj redovni TaiChi trening, jer je meni to važno, daje mi energiju koja mi je potrebna da budem i mama i domaćica i drugarica i partner i da pripremim i održim predavanja i konsultacije i da se smejem i da plačem, pa da se ponovo nasmejem. Važno mi je da sačuvam sebi sebe! Baš niko mi nije pomogao za velike stvari u životu, niko mi nije dao posao preko veze, nisam dobila na Lotou, prolazila sam kroz strahove i teskobe koje su samo meni poznate. Ali prolazimo to svi i opet ćemo, zar ne?! Uopšte nije stvar u tome da li je neko superioran i bolji, a drugi nije. Život je dinamičan i svaki dan ima svoje mesto u njemu. Na nama je kako na to gledamo. Ako samo gledamo, nećemo daleko dogurati. Ako gledamo sa razumevanjem, možda i hoćemo. Ako se potrudimo da se pomerimo sa trenutke tačke, taj put je vredan svakog koraka. Često pomeranje za trenutne tačke znači i da se prvo primirimo, ali takvo umirivanje je svojevrsna aktivnost, jer je svesno preduzimamo kako bismo prikupili energiju za dalje i promislili o sledećim koracima.

Eto, zato je važno raditi na sebi! Sve drugo je samo ušuškavanje u izgovore.