Ili ako ste na osnovu ponašanja roditelja prema vama i poruka koje se vam slali zaključili da:

Sve to može da se menja!

Vrlo često ljudi žive život na automatskom pilotu, vodeći se uverenjima o sebi, drugima i životu i ne razmišljajući da li su ta uverenja tačna.

Sreća pa je moguće menjati ih. Nije lako, pogotovo ako ih ima mnogo i ako su drastična, ali jeste moguće. Psihoterapija je način da se, uz stručnu pomoć, menjaju uverenja koja nas sprečavaju da život istinski živimo i da ostvarimo svoje pune potencijale.

Kada verujete da život može da bude lep, spremni ste i da preduzimate aktivnosti koje će vas dovesti do takvog života.

Primećujete prilike i koristite ih.

Dozvoljavate sebi da se prepustite životu i uživate u njemu.

Neko ima dobre životne okolnosti pa ipak svemu nađe neku manu i nedostatak, i uspeva da čak i povoljne okolnosti iskoristi za to da ne bude srećan.

Uvek pronađe razlog da se žali i negoduje, nikada nije dovoljno, nikada nije dovoljno dobro, uvek može više i bolje.

Da sreća zavisi isključivo od spoljašnjih okolnosti i novca, svi bogati ljudi bi bili srećni. I svi siromašni bi bili nesrećni.

A vrlo dobro znamo da nije tako. Ima i bogatih koji nisu srećni, i siromašnih koji jesu srećni.

Sposobnost da se usmeri pažnja na ono što je dobro je jedan od ključnih faktora koji utiču na to koliko će neko biti srećan.

Uvek i svemu možemo da pronađemo nedostatke, ako to želimo.

Isto tako, uvek možemo da pronađemo priliku u neprilici i nepovoljnim okolnostima.

Sreća nije nešto što se tek tako događa. I nije nešto na šta je neko pretplaćen a neko nije.

Svako može da bude srećan ako to želi. I naravno, ako je spreman da preduzima aktivnosti koje vode ka sreći.

Ne postoji ključ za sreću, vrata su uvek otvorena -Majka Tereza

Ako ne postoji ključ za sreću, i ako su vrata uvek otvorena, kako to da je tako malo ljudi istinski srećno?

Možda zato što kucaju na pogrešna vrata. Ograničavaju sebe pogrešnim uverenjima da:

*ne mogu da budu srećni sve dok ne ispune neke uslove (posao, novac, brak, deca, izgled….),

*nije u redu biti srećan u nesrećnom svetu,

*ne zaslužuju da budu srećni (sreća je ljudsko pravo a ne nagrada),

*ne mogu da budu srećni zato što im oklonosti ne idu na ruku,

*ne mogu da budu srećni zato što imaju probleme

*.................................. (dopunite sami ovaj niz)

Kada kažem da sreća ne zavisi od spoljašnjih okolnosti, to ne znači da treba da budemo srećni zato što nam okolnosti ne idu na ruku ili zato što imamo probleme.

To znači da možemo da budemo srećni uprkos okolnostima.

Ako ste u ovom trenutku nesrećni ili nedovoljno srećni, zapitajte se – na koliko stepeni je podešen vaš srećometar? I kako možete da ga “popravite”?

Hm, na koliko stepeni je podešen tvoj srećometar?

Pretpostavljam da će većina ljudi reći da je nemoguće biti srećan u bolnici, sa infuzijama u obe ruke. Infuzijama za primanje hemoterapije.

Iz ličnog iskustva mogu da kažem da je moguće biti srećan i u takvim okolnostima.

Ne, nisam bio srećan zato što sam bio u bolnici i primao ko zna šta kroz infuziju. Ali bio sam srećan uprkos tome. Jer bio sam u sigurnim rukama. Stručnjaci. Doktori. Sestre. Smejao sam se i uživao. Nosio sam laptop i knjige, slušao muziku, čitao, pisao tekstove, družio se sa ljudima na Fejsbuku.

Kakve god da su okolnosti, uvek postoji nešto što možemo da učinimo. Da ih promenimo ili da ih prihvatimo.

Još jedno uverenje kojim ljudi sprečavaju sebe da budu srećni je to da nekako nije u redu biti srećan kada ima toliko problema na svetu i toliko nesrećnih ljudi.

Kao da ako se solidarišemo u nesrećnosti nekom pomažemo. Ne da ne pomažemo nego na neki način i škodimo. Ne čineći sve što je u našoj moći da budemo srećniji i živimo lepše, mi doprinosimo količini nesrećnosti.

Kada svoj život živimo na najbolji mogući način, činimo dobro i sebi i bližnjima. Oni koji nas vole ne moraju da brinu za nas, a nikad ne znamo koga ćemo inspirisati.

Jedno je saosećati sa nekim kome je teško i pomoći ako možemo, drugo je tonuti zajedno sa nekim.

Šta je to što možemo da činimo da budemo srećniji? Kako biti srećan?

Faktor koji je među najuticajnijim na to koliko srećni ćemo biti nije psihološki ali to ne umanjuje njegov značaj.

Fizička aktivnost i kretanje su izuzetno važni za dobro raspoloženje, i za dobro zdravlje uopšte (a mnogo je lakše biti srećan kada je zdravlje dobro). To ne podrazumeva skupe, naporne, dugotrajne treninge svakog dana, nego svakodnevnu ili bar što češću fizičku aktivnost umerenog intenziteta.

Zahvalnost je takođe izuzetno značajan faktor koji utiče na to koliko srećni ćemo biti, koliko dobro raspoloženi, koliko zadovoljstva ćemo doživljavati svakog dana. Bez obzira na okolnosti, uvek postoji nešto za šta možemo da budemo zahvalni.

Praktikovanje zahvalnosti pomaže da se i u objektivno teškim okolnostima podržimo i osnažimo. Pomaže nam da pomerimo fokus sa onog što nemamo na ono što imamo.

Često na žalost nismo svesni šta imamo, sve dok to ne izgubimo, privremeno ili trajno.

Svaki dan sam zahvalan što sam živ i što sam relativno zdrav. Što me ništa ne boli i što mogu da hodam. Zahvalan sam što mogu da dišem, što imam oči da vidim mnogo toga lepog.

Primetio sam da mnogo brže napredujem ka cilju kada sam zahvalan za postignuto.

Umesto- od pisanja i rada sa klijentima još uvek ne zarađujem dovoljno za život, mnogo bolje se osećam kada sam zahvalan za svaki dinar koji sam zaradio. Imam mnogo više motivacije i svakog dana objektivno jesam bliži svom cilju i snu- da mi pisanje i rad sa klijentima bude glavni izvor prihoda za lep život.

Odnosi sa ljudima su mi mnogo lepši kada sam zahvalan za male stvari. Za osmeh koji mi je neko uputio, za lepu reč, za pomoć, za lepo provedeno vreme, za pažnju upućenu meni ili neki lep gest.

Ništa ne podrazumevam i sve cenim, i što više na taj način posmatram ljude i odnose sa njima, mnogo su bolji i kvalitetniji i mnogo više zadovoljstva osećam.

Više od godinu dana zapisujem minimum pet stavki u moj dnevnik zahvalnosti, i kako vreme prolazi sve više mi prija. Zahteva bukvalno par minuta dnevno, a neprocenjivo je korisno. Znam po tome što se ponekad ulenjim i ne zapisujem neko vreme i nakon toga, kada ponovo počnem da pišem, momentalno osetim nalet lepe energije, počnem više da se smejem i uživam u svemu što radim.

Ovo su neke od stavki iz mog dnevnika, čisto da vas inspirišem malo:

-zahvalan sam za život

-zahvalan sam za dobro zdravlje

-zahvalan sam za lepo proveden dan

-zahvalan sam za vožnju rolera

-zahvalan sam majci za ručak

-zahvalan sam za lepe komentare čitalaca

-zahvalan sam za lepu Viber konsultaciju sa klijentkinjom

-zahvalan sam za inspiraciju za pisanje

-zahvalan sam sebi što sam trčao

Problemi, krize i izazovi su sastavni deo života, i svi ih imamo. Po tome se ne razlikujemo. Razlikujemo se po tome da li dozvoljavamo sebi da se fokusiramo samo na probleme i da tonemo u njih, ili se fokusiramo i na ono što je dobro, na ono što su naše snage i potencijali.

Fokusiranje na dobro i zahvalnost ne znače da se problemi guraju pod tepih i ignorišu u nadi da će se nekako sami rešiti ili nestati.

Ne, problemima je potrebno baviti se, ali na konstruktivan način. Potrebno je razmišljati o njima i tragati za rešenjima. Ali, to mnogo lakše ide kada smo zahvalni i svesni svega što imamo i što je dobro.

Sve imam, i posao i novac i prijatelje, al` džaba sve to kad nisam udata/oženjen.

Nisam udata/oženjen, a želim to i voleo bih/volela bih da jesam. Ali, imam mnogo toga, posao, novac i prijatelje.

Da li vidite razliku u ova dva načina formulisanja situacije. Identične spoljašnje okolnosti a potpuno drugačiji emocionalni ton!

Još jedan put do sreće je prihvatanje sebe kao nesavršenog ljudskog bića, i prihvatanje svih osećanja kao normalnih i prirodnih.

Napisala sam jednom prilikom da sreća postavljena kao cilj vodi nezadovoljstvu i propuštanju sadašnjeg trenutka. Put do zadovoljstva je prepoznavanje i priznavanje onoga što jeste. Potisnuta tuga, ljutnja, zabrinutost, krivica…blokiraju zadovoljstvo i osećaj životnosti. Često je potrebno proći kroz mračnu šumu da bi se stiglo do sunčanog proplanka.

Kada prihvatimo sebe sa svojim kvalitetima i manama, sa svojim dobrim i lošim stranama, tek tada možemo da budemo istinski srećni. To ne znači da se ne razvijamo, da ne učimo i ne poboljšavamo se, nego da se razvijamo sa pozicije ljubavi i prihvatanja sebe.

Kada prihvatimo sva naša osećanja i dozvolimo ih sebi (što ne znači da ćemo ih uvek i na svakom mestu pokazivati), na putu smo da ih razumemo i da nam ona pomažu da dođemo do istinske sreće i ispunjenog, kvalitetnog života.

To znači da je potrebno ulagati vreme i energiju u to da sebe i svoj život učinimo srećnijim. I možda najbolje poređenje je poređenje sa gajenjem biljaka.

Možemo da kupimo veštačko cveće, ali to nije to. Za pravo, lepo cveće, puno života, potrebno je prvo da ga zasadimo. Zalivamo. Uklanjamo korov. Strpljivo čekamo da poraste. Negujemo i kada poraste. I uživamo u njemu.

Korov u negovanju sreće su uverenja koja sam već spominjala i nabrojala, a koja nas sprečavaju da dozvolimo sebi više sreće nego što je trenutno imamo.

Srećni smo onoliko koliko sebi dozvolimo, i koliko smo spremni da se potrudimo. Ništa ne pada sa neba (osim kiše i snega), pa ni sreća.