Živi se sve brže, što znači sve površnije, sve besmislenije, sve gore. Živi se nekako usput, u prolazu.
Više se ni u šta ne udubljuje. Ni u sebe, ni u odnose sa drugima, ni u delatnost kojom se bavi. Više se ni na čemu ne zadržava. Preko svega se samo sklizne i nastavlja dalje, u bezglavoj jurnjavi. U silnom strahu da se ne zaostane, ili ne izostane.

Sve se zbrzava, dakle, ošljari. Otuda je odnos sa sobom sve tanji, odnos sa drugima sve siromašniji, učinak delatnosti sve jadniji i beznačajniji.

Da bi se u bilo čemu postiglo išta vredno neophodno je da se tome posvetimo, na tome zadržimo, u to udubimo. Za razvoj je neophodno vreme.

Sve zbrzaniji život je ujedno i sve besmisleniji. Da se išta shvati, neophodno je da se, sam jezik nam to kaže, zahvati, uhvati i prihvati kao svoje.

Nama, međutim, sve izmiče jer ošamućeni jurcamo po svetu koji i sam sumanuto juri, koji promiče mimo nas neurastenično iskidanom i rastrzanom brzinom televizijskih vesti. Život postaje neshvatljiv jer je neuhvatljiv.

Ljudi su sve izgubljeniji, samim tim, sve uplašeniji i otuda sve nasilniji. Rastuće nasilje proizvod je rastuće izgubljenosti i rastućeg straha.

Nesposoban da se na bilo čemu zadrži, u bilo šta udubi, bilo čemu posveti, čovek današnjice je sve nestrpljiviji. Sve bi hteo odmah, bez uslova, prepreka i odlaganja. Zato tako lako puca. I figurativno i doslovno.

U svetu lišenom smisla, brzina je proglašena najvišom vrednošću. Rekord je magijska reč koja opčinjava. Umesto nekadašnjih deset, na snazi su samo dve zapovesti:

- brže, brže, brže;

- više, više, više.

I sve brže i brže i sve više i više.

Umesto suštine, nametnuli su nam količinu. Štoperica je zauzela mesto vrednosnih sistema. Broj je božanstvo kome se svi klanjaju.

Veštačko je ubrzanje kome smo podvrgnuti i koje su mnogi prihvatili bez zazora i bez otpora. To je ubrzanje podla podvala koja ima samo jedan cilj – da nas izbezumi i tako izbezumljene lakše i beznadežnije porobi.

Nekada su se robovi barem vukli. Njihova je sporost bila izraz odbijanja da se poistovete sa robovanjem koje im je nametnuto. Rob današnjice prosto leti, ponoseći se svojim lancima. Žalosnog li prizora.

Uostalom, brzanje je oduvek bilo nespojivo sa ljudskim dostojanstvom.

Ne dozvolimo da nas navuku na brzinu. Poguban je taj narkotik.

Usporimo kako bi smo povratili otetu slobodu.

Posvetimo se kako valja svom životu, umesto da ga živimo usput, u prolazu.

Ljudi, pa to je naš jedini život.