Postulat današnjeg vremena: čovek je jedino ono što radi, kako deluje. Biće zvano čovek svedeno je na funkcije koje obavlja i uveravaju ga kako je to sva suština njega kao čoveka. On je advokat, komercijalista, šofer, ona je lekar. Radne funkcije, to je čovek današnjeg društva. Tu su i funkcije roditelja, deteta, onoga koji je sagradio kuću ili zgradu i zaradio puno novca. Slika funkcionalnosti podmetnuta je kao jedini uzor.

On nastavlja da slijedi tu sliku, da se ponaša u skladu s njom, zaboravljajući pritom sve drugo od čega je u suštini sastavljen. To je slepilo najgore vrste, jer je tako čoveku oduzeta duševna energija. To je i smisao. Što manje budeš koristio mozak - to je za "njih bolje".

Oduzete su mu emocije i pretvorile ga u sliku koju je sledio – u sablast, senu na zidu, u površno biće koje se ne seća potencijala koji nosi u sebi. Usmeren je upravo na ono za šta je najkorisniji drugome i to mu je znak prepoznavanja. Nagrada za "poslušnost" gasi svako razmišljanje i stav o sebi.

Društvo praznih lutaka

Takvo je stanje gore od svake bolesti, jer je od čoveka načinilo lutku iz koje izviruje bela vata.

Ako ljudi više nemaju ništa u sebi, ako praznih očiju lete naokolo samo kako bi obavili zadane im funkcije, onda je to društvo praznih i neživih lutaka. Ljudi zombiji.

Posledice za takvo društvo bezličnih već su tu: slepi vode slepe i ne vidi se izlaz iz tog kruga, ne dok mislimo kako je ono što nas čini ljudima jedino povezano s onim što radimo.

Mi jesmo više od toga, čovek treba biti u dodiru s istinskim bićem u sebi, onim koje je postojalo od trenutka našeg dolaska na svet, koje treba negovati unutar nas samih, a ne ga prodati zaboravu samo kako bismo bili samo u funkciji čiste funkcije.

Jedino osim ako se ne želimo nastaviti da se raspadamo kao lutke, dok sva slama ne ispadne iz nas i ostanemo samo komad tkanine u koju smo zavili naše biće, ono čisto kojem je dovoljno tek da postoji da bi osetilo sreću.

Zaboravljeno biće

Oči su prazne, dok lutamo prazni među hodajućim grobovima, to su ljudi današnjeg vremena, svi koji su zaboravili na sebe i poverovali kako je sve što što ih čini ljudima – njihove funkcije koje obavljaju. Trebali bismo zastati i zaviriti u zaboravljenog (izgubljenog) sebe.

Treba da se setimo šta voli to biće u nama, da bi nam i delovanje u životu postalo iskrenije, a samim time i ugodnije. Tako bismo mogli da izbegnemo prazninu koja nas obavija, mogli bismo opet biti ljudi u potpunosti, radije nego okrnjeni za onaj deo koji je došao pre svih naših dela i svih funkcija.

Postulat današnjeg vremena: čovek je jedino ono što radi... ali nezadovoljstvo takvim ispraznim životom nas uči da je čovek više od onog što radi. I to je dobro da znamo i ukažemo onima koji ne znaju. To daje nadu za skorom promenom.