@ Đerđ F Lazar

Čudna je ljudska psiha. Način razmišljanja koji gotovo neobjašnjivo ceni puno više ono do čega teško dođe i skupo plati, dok na poklon često gledamo s prezirom i omalovažavanjem.

Dogadja se to vrlo često u svakodnevnom životu. Ako prijatelju ili nekom potrebitom ponudimo besplatnu pomoć ispadne da je taj opšte ne treba. Jer besplatna pomoć ili razgovor nije prava pomoć i nije jednako dobra kao što je ona koju treba platiti – recimo kod psihijatra čak 3000 din.

Naprimer, kreirao sam cenu svojih proizvoda uz vrlo nisku maržu, tek toliko da od zarađenog novca mogu pristojno da živim, pri tom uzevši u obzir socijalni status mojih sugrađana koji vrlo teško spajaju kraj s krajem. No to ne znači da je kvalitet lošiji. Iako je veliki broj kupaca zadovoljan ponuđenim vrlo često mi se dogodi da me po nekoliko puta pitaju ponovno za cenu ne verujući da je tako niska.

- Pa što nije u redu s njima da je tako niska cena? Pitaju začuđeno umesto da dobro razmotre sve što im se nudi i da budu jako sretni što imaju takvu povoljnu priliku koju svakako treba iskoristiti. I prođe jako puno vremena da proizvod nema nedostataka, već jednostavno ima cenu koja pokriva sve troškove i daje prihvatljivu zaradu.

- Često prijateljima potpuno besplatno znam napisati razne molbe, podneske, žalbe, prigovore, koje advokati naplaćuju po više od 5000 din po komadu. Isto tako često se nakon toga više niti ne jave, jer je to potpuno beznačajna pomoć.

- Danas eto dođe kod mene gospodin koji želi da kupi jednu nekretninu pa pita da li sam ja agent u posredovanju pri prodaji nekretnina.

- Kažem, nisam, ne posredujem u nekretninama, prodajem svoju nekretninu.

- E, onda ništa – veli. Kad niste agent ne možete mi pomoći.

Gledam ga u čudu, ne shvaćajući šta mi želi reći. Kupac je za nekretninu, sva dokumentacija je pred njim, zadovoljan je, želi kupiti ali traži agenta koji bi pri tome posredovao iako smo neposredno u kontaktu i agent nam ne treba. Zašto? Opet pitam! Kaže: zato, što agent naplati svoju uslugu kad napiše ugovor i to onda vredi!

- Pa ako vi insistirate da idete agentu, odite, ili advokatu, nije problem, kažem mu.

- E sad on meni uzvrati: Ma možete i vi napisati ugovor, nije problem, ali morate mi ga naplatiti.

- Pa kako ću vam naplatiti kad ga ja napišem za pet minuta, i to mi nije nikakav problem, rado ću vam to napraviti bez naknade, opet mu odgovorim.

- A ne, to onda nije ozbiljno. Recite koliko je to novaca da vam platim?

- Gledam ga u čudu i ništa mi nije jasno. Stalo mi je da završim posao, i želim mu pri tome olakšati da ne plaća skupe usluge advokata ili posrednika, ali on ne želi ni čuti da ne plati, jer ako plati tada to prema njegovim rečima tek vredi.

- Nazovem advokata i pitam koliko takve usluge inače koštaju. Kaže advokat oko 15.000 din.

- Biste li vi mirnije spavali kad biste mi platili? - pitam ga. Kaže: bih, jer onda znam da je sve kako treba.

- Ja vam ne želim naplatiti, žao mi je, ali ću vam napraviti sve kako najbolje mogu.

- Konačno je pristao. Kaže dobro, napišite, vidim vi volite poklanjati, ali ljudi više vole platiti, osećaju se sigurnije. Bile su tom razgovoru prisutne i druge stranke, smeju se, nije im jasno da neko više voli da plati nego li da prođe povoljnije a sve zbog nekakve prividne sigurnosti koju daje plaćanje.

Isto je sa drugim besplatnim oblicima pomaganja. Ljudi to jednostavno teško prihvaćaju kao dragocen dar. Oni koji rado pomažu, ili žele shvatiti ili razumeti druge često u očima drugih izgledaju kao besposličari. Kao oni koji su dangubnici i nemaju pametnijeg posla pa pomaganjem krate vreme.

A oni koji vole pomoći ili da dau, u tome nalaze ispunjenje samog sebe. I sretni su kad pruže nekom ruku, kad se nekome nasmeše, kad mu na neki način olakšaju tegobe.

Samo se svest u ljudima treba promeniti pa da ne bude ono „poklonjenom konju se ne gleda u zube“ već da dar koji je nekom dan od srca bude od srca i primljen.

Bar bi tako trebalo biti. Valjda će i biti jednom. Nekada... a dotle ću pomagati - to mi niko ne može osporiti ili sprečiti.