ZAŠTO SMO ZAPUSTILI DETE KOJE JE SKRIVENO U NAMA

@ Čudina

Našli smo se u ovom svetu, razvijali se, detinjstvo je prošlo, nekome kao ugodno sećanje koje bi želio proživeti još jednom, s mišlju kako bi onda sve krenulo u drukčijem smeru.

Sada smo odrasli, i tako ozbiljni i zabrinuti, ponekad i očajni – izgubili smo ono dečje što živi u nama. Sakrili smo ga i od sebe i od ozbiljnih, potencijalno optužujućih pogleda odraslih stvorenja koja nas okružuju.

Razum pod naponom

Prilagođeni pravilima ponašanja koje nalažu odrasli, jurcamo kroz život: napeti, suspregnuti, vojnici koji se ne smeju nasmejati bez dopuštenja. To dopuštenje najpre dolazi od nas samih, a onda od svih drugih, no mi ga ne dopuštamo.

Smrtno smo ozbiljni, jer egzistencija je smrtno ozbiljna stvar.

Možda i jeste, jer radi se o životima naših bližnjih i svih nas. Zato mislimo da nam lice mora biti ozbiljno, da razum mora biti pod naponom, napet poput puške.

Želimo da strujanja sveta prate nas i naše težnje, da se svet oblikuje prema nama, da nas posluša, da nas ne iznevjeri. No, svet misli drugačije, on ne deluje spontano i iskreno, poput onog deteta koje je zapostavljeno u nama.

Dete sve čini spontano

Svet brani tom detetu da se meša u ozbiljnost namera i planova odraslih. I mi grešimo zapostavljajući to detinjasto u nama, nekalkulirajuće, to iskreno i čisto. Delujemo protiv sebe i sreće koju možemo osetiti u svetu u kojem živimo.

Treba probuditi dete u nama, to detinjasto, koje je čista intuicija i čistoća osećaja. Jednom kada se njemu vratimo, sve postaje bistrije, sve je lakše ostvariti. Dete tačno zna kada se treba naljutiti a kada se veseliti, jer spontano to čini, osećajem, iskrenom željom da mu se nešto da ili ostvari – traži bez predumišljaja i zato može dobiti. Ako i ne dobije, nikad neće biti u laži prema svojim željama.

Zatočenici iluzija

Ono bi trebalo biti primer kako bismo mi odrasli trebali delovati, kako prilaziti stvaranju i ostvarivanju svega što želimo – intuicijom koja se rađa kada napustimo zadana ponašanja i pravila, koja nisu ništa drugo nego – prazna slama.

To je način, ne zapostaviti dete u sebi! Stvarajmo i ponašajmo se kroz iskrenost deteta!

Inače ostajemo zatočenicima iluzija da ćemo svet prilagoditi sebi. Možemo jedino prilagoditi sebe svetu, tako da izađemo u njega vođeni intuicijom. Bez pitanja zašto nam se nešto negativno moralo desiti, zašto u nečemu nismo uspeli, bez alibija za odustajanja. Možemo i postaviti tek jedno pitanje: zar nismo znali kakav je svet?

Znali smo dobro kakav je, mi smo pristali na njegov smrtno ozbiljan koncept.

Nismo znali kakvi smo mi, jer zaboravili smo dete u nama, smejati se s njim i učiti od njega.