Sklonost preuzimanju više odgovornosti za druge nego za sebe ima za posledicu da osoba ne čini važne korake u svom životu pod izgovorom da je to radi drugih. Istovremeno se odriče moći da se pobrine za sebe i svoje potrebe, pa očekuje od drugih da se zauzvrat pobrinu za nju. Ovakav scenario se iz primarne porodice lako prenosi u druge oblike zajedništva. Temeljna odgovornost je videti sebe kakav zaista jesam i iskreno izražavati sebe. Tako poručujem: ovo sam ja i želim da vidim možemo li se susresti. Ako je potrebno, želim čekati na tebe. Umesto toga želja za zajednicom je često na prvom mestu. Spremni smo učiniti sve ne bi li ostvarili ili održali zajednicu. Stoga su različiti vidovi ljudskog zajedništva češće utemeljeni na lažnom nego na iskrenom predstavljanju. Lažno se predstavljamo jer se bojimo odvajanja. Stoga se radije odvajamo od delova sebe da bi bili s drugima. Ulazeći u međuzavisnost, kojoj robujemo iz straha, zasnivamo zajednice kojima osnovno svojstvo nije odnos nego zavisnost. Ako unutar takve zajednice neko izrazi svoju potrebu da se jedno vreme odvoji odnosno, da se sebi posveti, u očima drugih on postaje otpadnik ili čudak. Prečvrsta zajednica ne toleriše potrebu za odvajanjem niti iskreni izražaj pojedinca.
Meni najjasnija definicija duhovnosti glasi: Duhovnost je biti osoba i biti s drugima. Kao prvo važno je Biti. Biti osoba znači upravo to, to jest ne biti netko drugi ili nešto drugo, puki objekt samo da bih bio s drugima. To znači prihvatiti odgovornost za to što doista jesam, istražiti i izraziti sebe. Ako previše želim biti s drugima moja pažnja i nastojanje bit će nedovoljno usmerena na istraživanje sebe i načina izražavanja sebe, već na "čitanje" drugih, to jest na tumačenje što drugi očekuju od mene da bi me prihvatili i poštovali. Ali šta vredi ako na takav način zadobijem celi svet, a sebe izgubim. Šta vredi ako sam živim neiskreno, ako se lažno predstavljam. Tada više ne živim ja, nego drugi žive kroz mene. Biti s drugima mogu samo ako jesam to što jesam, ako odgovaram za sebe pre svega pred sobom, a tek onda pred drugima. Videti Boga u bližnjem mogu tek onda ako ga vidim u sebi. Stoga je važno uzeti vremena za pronicanje sebe i suočavanje sa sobom, a u tome mi Bog pomaže jer me poznaje. Takođe, ne mogu voleti drugog ako ne volim sebe. Ne mogu zavoleti sebe ako ne poznajem sebe. Ljubav i istina idu ruku pod ruku, u meni samom, u mojoj svesnosti i mome načinu izražavanja. Mogu biti blizak s drugima ako nisam otuđen od sebe.
Isto možemo reći: bivati znači biti u odnosu. Istinski odnos je lek jer nas vraća nama samima. Istinski odnos yahteva nadahnuće ljubavi kako bi spoznali drugu osobu u njenoj jedinstvenosti i neponovljivosti. Takođe, svojstvo je istinskog odnosa u uzajamnom otkrivanju i usmerenosti na drugoga. Čovek uviđa što znači biti ljudsko biće kroz život za druge i s drugima i kroz ulaženje u zajedništvo i dijalog s drugima. Da bi bio autenčan potreban mu je drugi čovek koji će ga slušati i prihvatiti ga takvog kakav jeste da bi krenuo k onome što može postati. Osoba živi i raste kroz odnos i obratno, osobni rast neprestano unaprijeđuje odnos. @ L. 2008 🐉
|