Siguran sam da nema čoveka koji nikada nije pomislio: “Neka me svi ostave na miru”. Oni koji nisu više u stanju takvu misao zadržavati u sebi, posluže se glasnicima. Izražavanje želje čoveka da ga svi ostave na miru zapravo je poziv upomoć, samo izrečena na drugi način. Ali mi ljudi skloniji smo prihvaćanju doslovnog prevoda, umesto čitanja između redova.

To je razumljivo kada znamo da čitanje između redova zahteva puno više pažnje, a time i učestvovanje, što po svaku cenu želimo izbeći ako je ikako moguće. Iako se uzimanje stvari zdravo za gotovo čini lakšim putem, ipak nikada ne treba zaboraviti kako lakši put ne mora nužno da znači i bolji put. Kada slušalac glasno upućen zahtev krivo protumači, čovek u nevolji postaje svestan da je prepušten samom sebi.

Ako znamo da se ptice međusobno razumeju, zašto se jedino čovek prema čoveku sve više i sve češće pravi mutav. Ignorisati emotivnog utopljenika u potrazi za našom pomoći opravdavajući se opterećenošću vlastitim čemerom i jadom pokazuje našu nedovoljnu svesnost koliko jedni od drugih zavisimo. Uveravamo li se kako možemo ili kako moramo sve istrpeti sami, tada smo kontradiktorni u uverenjima.

Težnja stvaranju porodice, poslovnih saradnji, prijateljstava… nije nestala, što je jasan znak da sve doživljaje i dalje želimo osećajno proživeti i s drugim bićima. Zašto se onda u nekim trenucima jedni prema drugima ponašamo kao stranci? Šta nam to sputava ljudskost, a ona podrazumeva nepresušnu volju da drugima pružimo ruku. I poznatima i nepoznatima. Zar nije strah manji ako o njemu progovorimo s nekim? Naravno da jeste!

Posebno ako taj neko pokaže iskrenu zainteresovanost za problem koji nas muči. Prava reč u pravo vreme čoveka u nevolji motiviše, a pokretanje tuđe motivacije deluje pozitivno i na pokretača. Tako se gradi uzajamna sreća. Bez uzajamnosti život je jednako prazan i u bogatstvu i u siromaštvu. Zato se nemojte oglušiti ni na čije reči, jer sve su reči izgovorene s razlogom.

Ne moraju vam se razlozi uvek svideti, ali vas moraju podstaknuti na delovanje. Najvažnije je da vaše delovanje služi svrsi obostranog dobra. Iako ćete često u svom delovanju biti grubo odbijeni, nemojte da vas povređenost prisili na odustajanje. Imajte na umu da su ljudi u krizi vrlo osetljivi. Prilagođavajte pristup strpljivo, ali uporno. Nagrada za trud biće vam isplaćena unutarnjim zadovoljstvom, a ono je neprocenjivo.

Zato nikada reči ne uzimajte zdravo za gotovo! Budite iznad situacije i reči koje vam se upućuju.I nikada nemojte napraviti grešku i okrenuti se na upućene reči i ljutito otići. Ostanite, slušajte i gledajte jer ćete saznati nešto vrlo važno. Uopšte nije važno ko je u pravu i ko je gore a ko to posmatra od dole. Satisfakcija i nagrada su deplasirane kategorije u svakom slučaju. Sam čin ostajanja je VELIKI ČIN i vaša lična pobeda - korak više u životu.