Da bi nam iko mogao pomoći, potrebno je da najpre sami sebi pomognemo. Dokle god sami sebi odmažemo, ničija pomoć nam neće ništa vredeti. Počnimo priznanjem da nismo savršeni i da je potrebno da nešto učinimo sa sobom. To je prvi i možda najvažniji stepenik koji treba preskočiti, a preko koga se najteže prelazi. Ne smatrajmo sebe manje vrednim zbog problema koji nas muče. Svako ima svojih nevolja.

Prestanimo da okrivljujemo. Bilo sebe, bilo druge, bilo okolnosti. Nije uopšte bitno da li je i ko kriv. Bitno je kako da prevaziđemo ono što nas uznemirava, sputava, boli, muči. Sve dok tražimo krivce, ne usredsređujemo se na problem. Traćimo vreme i zavodimo sebe na pogrešan trag. Okrivljavanje je oblik izbegavanja. Pribegavamo mu da se ne bismo suočili sa problemom. Okrivljujemo li druge ili okolnosti, tražimo uzroke spolja, umesto u sebi i tako ne rešavamo ono što možemo rešiti. Okrivljujemo li sebe, umanjujemo svoje samopouzdanje i svoju sposobnost da se uhvatimo u koštac sa svojim nedaćama.

Manimo se izgovora. Izgovorima se ništa ne postiže. Besmisleno je da ih izmišljamo kako bismo sebe opravdali, pred sobom i pred drugima. Ne zato što se ne možemo opravdati već zato što za pravdanje nema nikakvog razloga. Ne postupajmo kao dete koje, uhvaćenoj u nekoj krivici, pokušava da se izvuče. Nismo ni zašta krivi da bismo se izvlačili. Od svojih problema se izvući nećemo. Ostaju sa nama, ma koliko se trudili da ih izvrdamo.

Ne lažimo sebe. To je ono najgore što sebi možemo da učinimo. I najneprijatnija istina je koirsnija od najslađe, najzavodljive laži. Pokušajmo da razdvojimo stvarnost od mašte.

Ne kažnjavajmo sebe, to nam neće pomoći.

Ne vređajmo i ne omalovažavajmo sebe.

Ne zahtevajmo od sebe previše.

Posvetimo sebi dovoljno vremena. I to svakdnevno. Pozabavimo se svojim mislima i svojim osećanjima.

Svaki dan pomalo

Korak po korak

Strpljivo

To je način da učinimo nešto za sebe.