U samo jednom danu izgovorimo toliko reči, složimo toliko rečenica da ih nikad ne bismo uspeli sve da zapamtimo. Izražavamo svoje mišljenje i tražimo tuđe. Kroz mišljenja drugih ljudi odbacujemo ili dopunjujemo deo svojih. Tome i služe oni s kojima se družimo, bilo da su prijatelji, znanci, poslovni saradnici ili članovi porodice.

I te kako nas je briga

Iako često kažemo “baš me briga šta drugi misle”, i te kako nam je potrebno da čujemo tuđe mišljenje. Ako svoje ne podelimo s drugom osobom, uvek će ostati sumnja je li naše mišljenje ispravno. Tražimo potvrdu i afirmaciju za nešto što smo učinili i odobrenje za ono što nameravamo učiniti.

Ali tu postoji zamka. Uvek se nadamo da će drugi naše mišljenje potvrditi i reći „bravo, kako si ti pametan“, no takva izjava ni iz čijih usta ne izlazi olako. Svako želi biti pametan! Tu počinju problemi pa je prepirka česta pojava koju bismo morali brzo prekinuti, a ne nastaviti tvrdoglavo dokazivati ko je u pravu. Kad bismo svi bili istomišljenici, izostao bi bilo kakav napredak.

Zašto onda čovek tako teško prihvata iskreno mišljenje druge osobe? Zar moramo lagati, korigovati sebe, samo zato da bi neko bio sretan? Nećemo li tako posve zaboraviti šta je iskrenost?

Iskrenost ne vređa

Iz straha da nas neko ne napusti, otkaže nam suradnju ili prekine prijateljstvo, radije ćemo potvrdno ili neodređeno klimati glavom. Nije li jednostavnije iskreno reći u lice, pa što god se dogodilo. Tako ćemo bar sačuvati dostojanstvo.

Iskreno mišljenje nikoga ne može uvrediti, jer to je samo mišljenje i ništa drugo. Jasno da je izbor reči pritom bitan. Iskrenost ne podrazumeva vređanje ili grubost! Ako nas dobronamerna iskrenost vređa, onda joj ni sami nismo skloni pri davanju mišljenja. Zato je i izbegavamo čuti – jer je ni sami nismo kadri izreći.

Osloboditi sebe u istini može jedino uistinu iskren čovek.

Čoveku život pod maskom ili bez nje nije isti. Razlika između zagušljivog i svežeg zraka neuporediva je, baš kao što su neuporedivi laž i istina.