@ Car Lazar 2008

SUSRET U DUBINI TIŠINE I SAMOĆE

Danas sam planirao toliko toga da uradim, ali ja to nisam učinio. Jednostavno sam zastao pored ustalasanog mora i seo posmatrajući talase koji kao da su se borili koji će pre i jače udariti o obalu i napraviti veći buku i umokriti kamenu stazu.

Posle izvesnog vremena uključilo mi se unutrašnje svetlo upozorenja i shvatio sam da ću ipak propustiti da uradim dosta toga što sam planirao i da me sve to čeka sutra, ali meni se jednostavno nije ustajalo. Uživao sam u tokovima svojih misli, u svojoj unutrašnjoj tišini i miru koji su po nekom nepisanom pravilu povremeno prekidali talasi mora koje sve više besnelo.

Nisam na to obraćao pažnju jer sam bio zaokupljen sobom. Jasno, ono je nezavisno od mene radilo svoj posao, kao i ja svoj. Ono u nemiru koji se sve više pretvarao u buru, a ja sve više tonuo u svoj mir, moju bonacu.

Kako je to čudno, samo na korak jedno od drugog, tako različiti, a zajedno smo.

Toliko blizu, a tako različiti - na ovako malom prostoru samo nas dvoje činimo celinu postojanja.

To je život, oličen u svim stvarima - kako velikim tako i malim, za nekoga možda nebitnim. Pa i ovo moje uranjanje u svet sopstvene tišine je život. Sve je život dok smo deo ove egzistencije, a posle... a posle neka brine svoju brigu posle.

Evo nešto me prekide: čuh vrisak i jedan poziv. Okrenuh se u pravcu glasa brižne majke koja je upozoravala dete da stane i da ne ide za loptom jer ga more može povući.

...Ta lopta je baš skakutala pored mene i ja sam samo ispružio ruku i uhvatio je pre no što su je preuzeli talasi a i ovo čeljade koje se zataletelo da je uhvati. Pružih mu je i dobih jedan osmeh zahvalnosti, zadovoljstva i radosti, a potom i drugi. To me izvuče iz moje tišine. Vratih se nazad, ali sada s pitanjem - ko mi je odredio da sednem baš na putu jedne lopte...?

To ja nisam mogao predvideti, ali neko sigurno jeste. Uostalom tišina mi kazuje da to uopšte nije važno ko i kako se zove. Srce miruje. Važan je život. Ustvari, pa za nas lično on nam je najvažniji jer se u njemu odigravaju važni susreti.

Eh, raspričah se a Sunce je već uveliko zašlo. Septembar jeste, ali leto je daleko. Igra duha je završena - srce se ispunilo. Zadovoljan ustadoh, skupih se od hladnoće i zaputih se u tišini sa svojom tišinom u tišinu svog postojanja.

...Hm, neko sretne poznatog pevača ili sportistu, ili nekoga koga nije dugo video, ali ja mislim da se ipak u samoći i u sopstvenoj tišini odigravaju najveći susreti.