Teška vremena. A mi, napeti - do granice pucanja, ponekad. I čini se da ovog puta baš i nismo isključivi krivci.

Ali nije dobro - ne ide na dobro.

Ta neprestana napetost izaziva sve simptome koje osećamo i koji čine da nam je neugodno u svojoj koži - jedva izdržljivo. U redu, ritam života je ubojit, treba odgovoriti na povećanu odgovornost. Ko se više uopšte pita kome, šta i zašto ispuniti. Samo “znamo” da moramo ispuniti, odraditi svoje zadatke.

Stoga, treba iskoristiti svaki trenutak jer iskorišteni trenutak možda će nam doneti mir – spasiti nas od neke nove, neizbežne napetosti.

Vi mislite da je u redu to što činite?
To je potpuno zabluda, sve dok nastavljamo iz dan u dan istim ubojitim ritmom lišenim smisla; ili barem bez šanse da spoznamo koji je smisao naše jurnjave. Novac je vreme, a vreme je “ovih dana” promenjivo, varljivo, nepredvidivo. Poput novca. Sva ta napetost podmuklo i neumoljivo uzima svoj danak. Gutamo tablete svih boja i oblika, planirano se znojimo i molimo i nadamo, opijamo vikendima, sve češće i tokom radne nedelje, sve da otupimo oštricu napetosti. A ona je sve oštrija.

Šta bismo još trebali učiniti da se napokon opustimo? Pogotovo dok i dalje ništa nije rešeno, ništa osigurano. Ne sećamo se više kada smo prvi put pohrlili “sve srediti i urediti”, srediti što brže. Toga dana svoju smo sreću sveli na postizanje sreće drugih i krenuli – krivici u zagrljaj. Zato napetost ne prolazi. Ta krivica osudila nas je na život bez daha i predaha, na bezumno ispunjavanje nedostižnih, nerealnih i nepotrebnih ciljeva.

Kome ili čemu - po koju cenu?

Nije ni čudo što su vam ramena stisnuta od napetosti, a san sve teže pada na oči.

Posmatram vas ovih dana i...

Baš vam ne zavidim.