@ Djerdj Lazar 1999

SVI SMO POMALO KRIVI

Svi smo mi pomalo krivi Verovatno su ljudi i ranije pokušavali da nađu univerzalnu formulu za sreću i blagostanje, ali smo svedoci da je, nažalost, dve hiljade godišnji mrak bio jači i odneo sve pobede. Pa i danas, posle dve hiljade godina, od kada hrišćani pišu istoriju, samozvani nosioci progresa i svesti čovečanstva, nastavljaju po starom - uvode postojanje u nesmisao. Silom preuzet upravljač sudbine čovečanstva, na početku ove ere, sada možemo, iz našeg ugla sagledavanja, sa sigurnošću reći - da je u pogrešnim rukama.

Samo oni koji su ugroženi, koji direktno i svesno osećaju posledice bestijalnih aktivnosti novog svetskog poretka, samo oni koji vide u tom nametnutom mraku, koji nemaju strah, koji nemaju šta da izgube, smeju da kažu: "ne". A oni drugi se "brinu" i strahuju.

Da ne bude kasno, molim Svet da prestane sa brigom za neko sutra, već danas da brani, i danas i sutra; da počne nešto konkretno da čini, jer brigama se problemi ne rešavaju. Sve što se dešava na našoj planeti, svakim danom je sve jasnije, da su mir i blagostanje nedeljivi i da se iz ovog brloga i danas ne može pobeći, ne može se ni biti po strani, niti se može iko okriviti kao isključivi krivac, jer svi mi, koji živimo u ovom vremenu, smo ipak po malo krivi za sve što se dešava na našoj planeti – bilo da činimo ili da propuštamo da činimo.

Ono što se ne čini, a to je: da se ne brani opstanak i postojanje na planeti koja se može razoriti samo jednim potezom dugmeta "progresa". Na veliku žalost, a kako to već obično biva, prave vrednosti su oduvek bile u pogrešnim rukama, bilo bi jako dobro da je moć da se upravlja u rukama savesnih i svesnih o mogućim posledicama. Zbog svega - danas nema izbora, borba je jedini izlaz iz nametnute situacije, svim snagama i sredstvima, kako se ume i zna, za bolje danas i sutra. A borba za promenu svesti čovečanstva treba da bude imperativ da bi i posle mogli svi oni koji će posle nas moći da daju svoj doprinos.

Ovog kritičnog trenutka, kada možda jedini razumemo šta bi moglo biti, kada su sve oči uprte u nas, ne smemo propustiti istorijsku priliku. Pošto je ključ rešenja u našim rukama pred takvim izazovom ne smemo ustuknuti. Možda paradoksalno zvuči da braneći sebe - branimo čitav svet, ali prirodnim pravom na samoodbranu osvetljavamo put drugima da se oslobode zavisnosti i zagrljaja novog svetskog poretka. Da se oslobode prividne demokratije, nazovi vrednosti, ispraznog života i prolaznosti koje zaslepljuju i odvlače pažnju od suštine problema. To je naša obaveza prema prirodi, pokoljenjima koja stasavaju, naš dug prema prošlosti, naš zalog prema svemu što treba da sledi potom. Zato moramo biti uporni i istrajni jer sa nama nije ni počelo - neće se ni završiti, nismo za to odabrani. A to što nam čine samo potvrđuje da smo vredni pažnje. Zato danas, moramo dobro da razmislimo i mudro da postupamo. Danas svojim odmerenim aktivnostima možemo sagraditi nešto sasvim novo, nešto što će odoleti zubu vremena. Moramo izgraditi vrednost kojoj će se diviti posle nas. A za to smo sposobni, ali moramo stalno imati na umu da sa vrha postoje samo dva puta: leti se u nebo ili u ponor.

Ključna reč je brojnost.

Pošto dobro nikada nije rađalo zlo, na korak od crte što razdvaja, u trenutku "kritične mase" kada svi "drugi" budu shvatili da nemaju izbora, snagom mnoštva, nagomilana negativna energija će se preobraziti. Tada će se otvoriti svi kanali volje, iskazaće se pokretačka energija koja će aktivirati sve potrebne mehanizme za dobrobit čitavog čovečanstva.

Jer svakom plamenu predhodi varnica - zar ne?

Neko bi rekao da je ovo nezadovoljstvo, međutim, nije; ovo je samo briga i izraz nesebičnosti jer svaka slabost proizilazi iz prolaznosti, ali reći sili nad silama: “ne” je ipak više od slabosti, pre bih rekao da je to rušenje granica smrtnosti koje se ogledaju kroz činjenje dobrih dela. Opet, neko drugi bi rekao: pa prilagođavanje bi trebalo da bude odgovor na manetnutu situaciju, ali u ime čega, u ime koga, pa čovek nije biljka, samo da se presadi.

Svestan sam činjenice da Prosečan čovečji, svestan, život je prekratak da se fizički obuhvati bilo koji proces na širem društvenom planu. Jedan život je prekratak za evoluciju jer je naš život podređen Danu koji je prekratak i izvan je prosečnog poimanja postojanja. Ono što što je izvesno, a to je da imamo priliku samo da sagledamo proteklo i osvetlimo svoju ulogu u aktuelnom trenutku.