|
. Kada bi nas neko upitao šta smo radili u poslednjih dvadeset ili trideset godina, mnogi bi odgovorili: radili smo puno i stalno. Onda smo gledali televiziju. Pa je došao internet. Čitali smo novine i časopise. To je to? Šta ćete dalje raditi? Gledaćemo televiziju, surfovati po internetu. Prikovani smo uz svet jeftinih ekranskih i slikovnih senzacija. . Živimo živote imaginarnih likova, pratimo ih iz dana u dan. U nedostatku svog jezika i onoga što bismo istinski mogli izraziti, pratimo sudbine izrežiranih likova u prostoru nestvarnog. Čak su školovane glumce zamenili “glumci” iz naše statične stvarnosti, obični ljudi. Slikovnica koju pratimo želi nam se prikazati što stvarnijom iako nema nikakve veze sa stvarnim životom. No, želi nas se uveriti da je upravo slikovnica prava stvarnost. Nemo gledamo ili zdušno komentarišemo tu slikovnicu kao da uistinu živimo unutar nje. Naša iskustva, naše ličnosti s vremenom se brišu, sve dok više ne budemo imali što pokazati. . Pokretači te slikovnice znani su: novac, zabava napaćenih robova kojima je posao postao rutina, bez kreativnosti i ideje, pa je i zabava nakon takvog posla iste primitivne naravi. Opčinjeni slikovnicom, želimo biti deo njene nestvarnosti, zabeleženi kamerom. Prava nam stvarnost odavno zaudara na ustaljenost. Trebali bismo barem pokušati još u sebi potražiti svoj jezik, svoj i jedinstven, koji bismo mogli podeliti sa svetom. No, naše reakcije nema, zauzeta je “lepotom” slikovnice. Fizički smo još ovde, no duhom smo u slikovnici iz koje se ne nazire izlaz. Mi i naši skriveni potencijali, koji se ne pojavljuju, ali mogli bi se pojaviti u budućnosti, sposobni za delovanje. @ V.Č.
|