SVAKA BOL IMARAZLOG, A PATNJA - SMISAO
@ Vera Čudina Mi smo ljudi zaista čudne biljke. Volimo da se pravimo hrabri, a zapravo pokušavamo sakriti strah. Zavaravamo li druge ili sebe? Bojimo se bolesti, nesreća, odlazaka lekarima, rezultata pretraga. Strahujemo od svega što bi nam moglo prouzrokovati bol. Pri samoj pomisli na reč bol prođu me trnci. Razmišljanja o drugim stvarima odmah prestaju. Svi smo isti u takvim situacijama. Na sve se načine borimo protiv boli. Pokušavamo pronaći univerzalne lekove, proizvodimo organe za zamenu, a sve zbog našeg toliko obožavanog tela. Telesna bol svima je teška i neizdrživa, ali duševna kudikamo je jača i kobnija. Kod duševnih boli vreme ipak ne leči sve rane. Možda ih ublaži, no ožiljci ostaju. Ne kaže se uzalud: više boli gruba reč nego najjači šamar. Svađe, psihička maltretiranja, rastanci i gubici bilo koje vrste ostavljaju u nama duboke tragove. Duševna bol izravan je napad na naše osećaje, što nas lako odvede u stanje straha, krivice, gubljenja identiteta, vere u život… Možemo li se rešiti takvog beznađa? Sve dok se sećamo onoga što je izazvalo tu bol – teško. Nije jednostavno zaboraviti i krenuti dalje. Od sećanja, nažalost, ne možemo pobeći. Možemo pokušati u sebi pronaći novo značenje tih sećanja, iako nam u tim trenucima to izgleda potpuno neprihvatljivo. Duševnu patnju možemo prevazići jedino svešću da nam se ništa u životu nije dogodilo bez razloga.
A to je najteže prihvatiti. Budući da je ono što se dogodilo nepovratno, moramo naći snage da se izvučemo iz nepovratnosti duševne boli. Nešto što boli uvek će ostati, ali većina će zaceliti. U svakoj patnji postoji određeni smisao koji nas vodi na neki novi put. Dok ne pobedimo duševnu bol, ne možemo ga ni videti.
|
